Kritika filma „Vikend sa ćaletom“ Miroslava Momčilovića
Reklo bi se u nevreme, u domaće bioskope stigao je Vikend sa ćaletom, novi film reditelja i scenariste Miroslava Momčilovića. Kako zbog situacije sa kovidom već dugo nismo imali prilike da gledamo premijerni srpski film u bioskopima – A. S. (25) Milene Grujić i Sumrak u bečkom haustoru Mladena Đorđevića, oba vredna gledanja i preporuke, jesu nedavno ušli u distribuciju, s tim da su to naslovi koje je beogradska publika već imala priliku da pogleda ranije: prvi na Festivalu autorskog filma pre gotovo godinu dana, a drugi na FEST-u početkom marta – Momčilovićeva dramedija predstavlja prekopotrebno osveženje na posustalom repertoaru.
Da se podsetimo… Momčilović je karijeru počeo kao scenarista, radeći na komedijama Kad porastem biću kengur (2004) Raše Andrića i Ivkova slava (2005) Zdravka Šotre. Nakon ovih uspeha, Momčilović je počeo i da režira, pa su tako nastala ostvarenja Sedam i po (2006), Čekaj me ja sigurno neću doći (2009), Smrt čoveka na Balkanu (2012) i Smrdljiva bajka (2015). Iako novi film, kao i prethodne režije ovog autora, u sebi ima dosta mraka, Vikend sa ćaletom poseduje dovoljnu količinu poleta, optimizma i razigranosti da bi mogao da se svrsta u hibridni žanr dramedije – drame sa snažnim komičnim naponom.
Narativna postavka je izuzetno jednostavna i obznanjena već u naslovu. Kašika (glumi ga Nenad Jezdić), uspešni beogradski kriminalac sa dugim stažom, uspeva da ubedi bivšu ženu Suzanu (Katarina Radivojević) da mu dozvoli da provede vikend sa svojim jedanaestogodišnjim sinom Ognjenom (Vasa Vraneš) koga zbog zabrane prilaska nije video punih pet godina. Kašika je, naime, teško bolestan i želi da iskoristi preostalo vreme da se što bolje upozna sa prvencem i poduči ga „pravim vrednostima“. Tokom zajedničkog vikenda, Kašiki i Ogiju društvo pravi Bata Konj (Bane Vidaković), Kašikin pomoćnik i desna ruka, a tu je i čitav katalog epizodnih likova koji su, u većoj ili manjoj meri, deo Kašikinog života.
Iako je, imajući u vidu zaplet, Vikend sa ćaletom mogao da bude „teška“ drama, Momčilović se pobrinuo da to ne bude tako. Primetno je nastojanje da ovoga puta mračni tonovi i cinizam ne odnesu prevagu. Kašika jeste kriminalac koji je, uz sve druge grehe, fizički zlostavljao Suzanu – Momčilović to ne pokušava da sakrije, opravda ili ublaži, ali se istovremeno ne libi ni da prikaže drugu, topliju stranu svog posrnulog junaka.
U glumačkom pogledu, Vikend sa ćaletom je prvenstveno film Nenada Jezdića koji je, praktično, u središtu gotovo svakog kadra. Njegova gluma je u domenu očekivane, lik Kašike je očigledno i pisan za njega, s tim da Jezdićev nastup dobija na reljefnosti i emotivnosti u scenama koje deli sa svojim filmskim sinom, a njih u filmu ima pregršt. Mali Vasa Vraneš je dostojan glumački partner Jezdiću i njihov spoj rezultira glumačkom saigrom vrednom gledanja. Ostali glumci imaju znatno manje prostora, mada treba istaći uloge koje su ostvarili iskusni Bane Vidaković i Miki Krstović koje, svaka na svoj način, bacaju svetlo na lik Kašike i dodatno ga nijansiraju. U završnici filma se pojavljuje i poznati srpski pevač Džej Ramadanovski koji izvodi nekoliko pesama i koji doprinosi da završnica dobije na dertu i kafanskom štimungu.
Momčilovićev film ne donosi veća dramaturška iznenađenja i neki gledaoci će verovatno imati problem sa nešto sporijim tempom, s tim da, očigledno, plan i nije bio da se publici ponudi brzopotezna komedija puna gegova (mada u filmu ima i njih). Vikend sa ćaletom je priča o očevima i sinovima, otuđenju i pogrešnim izborima, ali i o, što je možda od svega i najvažnije, pokušaju da se načinjene greške isprave. Jer, kako si stari Grci još davno primetili – mrtav si ništa, dok si živ ima nade. A ta nada je, ma koliko varljiva i mala bila, upravo ono što Vikend sa ćaletom čini do sada najoptimističnijim filmom u Momčilovićevoj režiji.
Vikend sa ćaletom je kompetentan u svim sektorima, uključujući i one ključne: fotografiju (Dalibor Tonković), scenografiju (Boris Deheljan) i kostim (Jelena Petrović), mada je primetno da je nastao u skromni(ji)m produkcionim uslovima. Oseća se ta momčilovićevska nonšalantnost u izradi, što u ovom konkretnom slučaju samo doprinosi šarmu. Montažer Petar Jakonić je zaslužan što epizodična narativna struktura poseduje kompaktnost i što se priča odmotava u odgovarajućem tempu: ni previše brzo, ni previše sporo – upravo negde na razmeđi koja deli festivalski film od komedije namenjene širokom auditorijumu.
Filmski centar Srbije je podržao nastanak Momčilovićevog filma krajem 2017. godine, a u kategoriji Sufinansiranje žanrovski određenog celovečernjeg igranog filma sa komercijalnim potencijalom (komercijalni repertoarski film), uz obrazloženje da se radi o „toploj, emotivnoj priči o susretu dva potpuno različita sveta“. Ispostavilo se da je ova procena sasvim na mestu: ono što su obećali, autori su i isporučili. Neosporno, komercijalni potencijal postoji, tako da će Vikend sa ćaletom, na ovaj ili onaj način, pronaći put do gledalaca. Film je tokom prve nedelje distribucije u srpskim bioskopima pogledalo gotovo 20.000 gledalaca, što je rezultat vredan hvale imajući u vidu trenutne (ne)prilike u kojima se nalazi prikazivačka mreža.
Fotografije: Brigada film
