Kritika serije „The Undoing“: Sanjaju li (i naše) mame sočne trilere?

I zaista – sanjaju li mame sočne trilere? I koliko onda sočni oni uopšte i mogu ili moraju da budu? I koliko žanrovski čisti, precizni…? Na osnovu pokazanog u poslednjih nekoliko godina odgovor na prvo pitanje je nepobitno potvrdan, a, kanda nepogrešivi televizijski kreator i producent, Dejvid I. Keli zna tačan odgovor na druga dva pitanja, a zna i kako da ih konkretno primeni i dovoljno izvarira, pa i oneobiči u konkretnim slučajevima. Naravno, uz po neku žrtvu na tom ipak zavojitom i džombastom putu ka sveopštem uspehu.

Serija Slom (The Undoing u originalu), iz aktuelne pnude kanala HBO, novo je čedo upravo te fele. Mustra je lako primetna i razaznatljiva, tu je ponovo roman iz datog mikrožanra kao predložak, izraz je, baš kao i u slučaju Nevinih laži, prethodnog Kelijevog uspeha na pomenutom planu, naglašeno holivudizovan, a glumačka podela nanovo sugeriše izbore uglavnom viđene za holivudske produkcije višeg ranga (tu su sada Nikol Kidman, Hju Grant, Edgar Ramires, Donald Saterlend, Lili Rejb…), a i ovoga puta je režija poverena sineasti koji stiže prevashodno iz sedme umetnosti – svih šest epizoda je režirala Suzan Bir, rediteljka filmova U boljem svetu, Posle venčanja, Brat...

Naravno, pitanje je šta je u seriji ostalo iz romana Trebalo je da znaš (You Should Have Known) Džin Hanf Korelic, ali već i samo ono viđeno u samoj seriji (u dosad prikazane dve trećine – četiri od ukupno šest epizoda) je dovoljno da se sa priličnom sigurnošću može utvrditi da i polazište za ovu novu Kelijevu i HBO-ovu seriju koren ima u narečenom trileru za mame, podžanrovskom hibridu u kome se žanrovske konvencije donekle pacifikuju pretpostavljenim nižim pragom tolerancije mama i njima sličnih prema nasillju, prikazanim užasima, opštoj atmosferi… U tom smislu, i ovaj Slom je pošten televizijski rad koji u obzir uzima zahteve te nedavno uspostavljene niše, pritom ostajući veran i uvreženim datostima okvirnog žanra. Sama misterija je dovoljno uzbudljiva (pa i sočna), a sa druge strane i dodatno sofisticirana još jednim prikazom života tzv. privilegovanih belaca iz ekonomski ne preterano tenzičnih krugova. I sve to u sasvim funkcionalnoj i intrigantnoj priči o psihološkinji koja mora da izađe na kraj sa optužbama za ubistvo skore joj poznanice, a za koje je optužen baš njen suprug, u čiju vernost i sveopštu predanost karijeri i braku/porodici ona nije imala ama baš nikakvog razloga da posumnja.

Slom je, dakle, rad sasvim na svom mestu, naravno, ako su i sami gledaoci na poželjnoj idejnoj (pa, donekle i ideološkoj) poziciji, odnosno, da su upoznati sa tim nedavno izniklim i razmahanim trendom, te da znaju šta mogu i šta treba da očekuju od svakog iole relevantnog aspekta ovog i ovakvog Sloma. Likovi, sami po sebi vešto postavljeni i izdiferencirani, su zatečeni u važnom i intrigantnom trenutku svojih egzistencija, misterija se fino grana i usložnjava, u produkcionom i sveukupnom kinestetskom smislu i ovaj televizijsko-serijski rad može mirne duše da parira viđenijim i raskošnijim, ali i ambicioznijim filmskim produkcijama. Doduše, pominjana mustra je odveć očigledna, te izostaje uvek dobro nam došao faktor iznenađenja, ali i mimo te evidentne falinke, odnosno, uprkos toj ipak uočljivoj derivativnosti opšte postavke, ovo je sasvim respektabilno delo koje ima smisla pratiti sa punom gledalačkom pažnjom.

Osim te derivatnosti kao ovde ključnog nedostatka, Slomu se može zameriti još par ne striktno filmskih i serijskih otežavajućih oklonosti – naime, početna postavka trilera za mame nužno sa sobom nosi tu glamurizaciju i objektivizaciju ekonomski lagodnijih života, gde, eto, katkad zaluta i kakvo gnusno i kriptično ubistvo, i tu zamku Slom ne uspeva da izbegne, ako je autorima i producentima to ikada uopšte i bila namera. Druga nevolja je već neko vreme fenomen za sebe – gluma Nikol Kidman koja je dobrim delom omeđena čestom nemogućnošću iole zahtevnije facijalne ekspresije usled estetskih joj ličnih izbora. Ipak, u njenu odbranu govoreći, ona ovde očito glumi znatno mlađu osobu, te se ta sad već lako zametljiva artificijelnost njene pojave po pitanju fizikusa da istolerisati, posebno što je Kidman, ukupno uzev, ipak isporučila dovoljno upečatljivu i zrelu glumačku kreaciju i to unutar materijala koji se dobrim delom oslanja na već viđeno, poznato, dokazano učinkovito…

Mimo narečenih zamerki, Slom, kao celina, jeste dostojanstven televizijski rad savremenog kova, uz ogradu da Keli, kanda, nema nameru da stane, budući smo ove sedmice dobili novu seriju iz njegove produkcije (Big Sky), a koja se takođe da podvesti pod žanr manje ili više sočnih trilera za ovde više puta pominjane i prozivane mame. I neka je tako, ionako su majke zakon, jer, majka je, kako dobro znamo, najlepša bajka, i lik u mašti, i cvet u bašti… a o konkretnim novim dostignućima unutar tog rastućeg mini-žanra i mogućim devijacijama i inovacijama u odnosu na možda i potpuno zacementirane postavke kako nam budu pristizali novi proizvodi te vrste na uvid i analizu.

Fotografije: HBO