Muzička recenzija: Prince „Sign O’ the Times“ (super deluxe edition) (Warner/Mascom)

Jedan od najvećih muzičara svih vremena, rahmetli Prins, uvek je bio voćka čudnovata. Hiperproduktivan, hipersenzitivan, čiji je komercijalni pik (najmodernija strana reč u poslednje vreme) bio album Purple Rain (1984), dok je kreativni pik bio upravo ovaj (dupli) album koji je skoro savršeno obuhvatio duh vremena.

U mikrokosmosu, posle prljave fanki opskurnosti kraja sedamdesetih, Prins je pronašao komercijalni fokus ambicioznim albumom 1999 i mešajući Hendriksa, Bitlse, Afriku Bambaatu, Fankadelik, sažeo postmoderni narativ osamdesetih. Ako ste fan, ovaj album već imate na ploči i na disku, i baš zato ne treba da vam apetit stane na remasterovanom CD-u. Vaš izbor je superdilaks edicija s osam diskova koji predstavlja trostruku genezu, Prinsa, ovog albuma i vremena u kome je nastao.

Demo snimci koji su hronološki gradirani na čak četiri diska, epik su, čiji koreni datiraju još od 1978. (I Could Never Take Place of Your Man) i prelivaju se u sledećih gotovo osam godina. Prins, kao rasadnik ideja je bio sklon da devalvira sopstvene genijalne zamisli u roku od nekoliko sati, pa se ovaj album i povezuje s mitologijom nikad objavljenih projekata Crystal Ball, Dream Factory i Camile. Doduše, neki delovi ovih soničnih paspartua se nalaze i na ovom pedantnom izdanju. Štaviše, Prins je planirao trostruki album kao dokaz da i posle raskida s pratećim bendom Revolution, za njega ima života. Štaviše, muzička vizija ovog projekta je bila preambiciozni muzički zapis, amalgam svežanrovske posvećenosti autora čiji je kvalitet bar do tada bio neupitan.

Prekuvana džez-fank-rok odiseja Sign... tek na dodacima ume da zablista, kako improvizacijama tako i izvanrednom saradnjom s Majlsom Dejvisom. Kako god, ovaj album je zaista bio najbolji za 1987, autor je uskoro počeo da razvodnjava saradnju s Warner-om, pa je pet godina kasnije stekao željenu slobodu, postavši – simbol. Ali to je već neka druga priča…