Iz Fride: Stvari koje misteriozno ostaju gde jesu
Kažete misteriozno vam nestaju čarape? Meni nikad nije nestala čarapa. Štaviše, nikad mi nije nestalo dugme, čioda, ni šljokica. Za svaku stvar, od crne metalne ukosnice do kaputa, uvek tačno znam gde je, kad sam ih zadnji put nosila, dan kad sam ih kupila i koliko sam ih platila. Za apsolutno svaku stvar koju imam, a neke su stare i po 40 godina.
Imam jednu plastičnu roze šnalu koju mi je ujak kupio na vašaru kad sam imala 6 godina. Nosila sam je na vrhu glave kad sam krenula u školu. Na časovima fizičkog vijača mi se uvek kačila za nju. Eno je stoji u beloj novogodišnjoj kutiji u fioci ispod francuskog ležaja. Imam žute minđuše koje mi je poklonila baka kad sam imala 8. Nosila sam ih prošlog leta uz jednu cvetnu haljinu, stoje na komodi, tamo negde na sredini, u redu sa ostalim nevisećim minđušama na štipaljku. Imam jedno parče crnog lastiša koji sam skinula pre sedam godina sa mamine suknje koju je osamdesetih godina kupila od Poljaka, kojim hoću da popravim onu leopard haljinu, što sam je zadnji put nosila pretprošle godine na žurci na molu. Eno ga na drugoj polici iznad ofingera, u zebrastoj kesici, iza spakovanih džempera na kopčanje. Imam jedno ljubičasto dugme ukrašeno starim zlatom, odrezala sam ga sa haljinice koju mi je kupio deda Dragiša kad sam imala 4. Danas sam ga izvadila iz kutije sa dugmićima i prišila na sivi plišani jastuk koji sam kupila pre tačno godinu dana, ovde u Rijeci, na 4. spratu tržnog centra, u prvoj radnji s leva, koštao je 30 kuna…
A to su samo obične materijalne stvari. Još jasnije i izraženije u mom sećanju su mentalne slike, davna osećanja, saznanja koja su me oblikovala, stranice knjiga koje su mi izvrtale mozak naopačke, širile vidike i pred očima mi menjale svet. Onda, umetnička dela koja su me doticala i budila, autori koji su bili moje srodne duše i činili da se ne osećam usamljeno, čak i kad su mrtvi već nekoliko stotina godina. Zatim ono što sam pružala i dobijala od drugih ljudi. Obećanja, razočaranja, vrtlozi emocija, očekivanja, dogovori, date reči, svađe. Sve ja to pamtim, svaki detalj ima svoje mesto u mom sećanju, ima svoj smisao i kauzalitet na osnovu kojeg utiče i odražava se na ono oko njega.
Ja sam jedan teški empirista, naporno zanovetalo i tiranin za sve one koji neprestano počinju život od nule, za one koji zaboravljaju, koji ne ispunjavaju obećanja, za one koji lako zature svoje sitnice. Moj periodni sistem sećanja je za njih nepodnošljiv. Jer u sećanju nema vrdanja, nema proizvoljnosti i nema gledanja kroz prste.
Nije meni lako, jer većina ljudi je baš takva, nedosledna, nesistematična i lelujava. Teško je komunicirati s nekim ko vas mislima gađa kao grudvama snega, dok vi njemu uzvraćate mislima koje su precizno smućkani lekovi iz određenih ladica u apoteci, obeleženi pečatom i rednim brojem.
Celi kosmos svog iskustva držim upakovan i pritegnut u sebi, ne dam ni jednom detalju da se odmetne, zaturi, otkotrlja. Smatram to svojom dužnošću, na tome zasnivam istinu o sebi i svoju pouzdanost za druge ljude.
Evo mogla bih, samo kad bi to imalo smisla, o svakoj banalnoj sitnici da napišem njenu životnu priču, od trenutka kad je postala moja, pa do danas. Sve one miruju u kutijama, vrećicama, činijama, fiokama, spakovane u mojoj glavi. Ne mrdaju. Čekaju da mi zatrebaju. Čekaju na istom mestu gde sam ih ostavila i ne pada im na pamet da nestanu.
Zato stvarno ne mogu, koliko god se trudila, da imam pristojno mišljenje o svetu u kome malo-malo nekome propadne u zemlju jedna zdrava čarapa.
Fotografije: Unsplash