O filmu „Jedini izlaz“ Darka Nikolića: Triler je u modi

Ponovo radi bioskop… Upravo je stigla vest da je debitantski film Darka Nikolića tokom prve nedelje prikazivanja pogledalo gotovo 30.000 ljudi. To je zaista fenomenalan rezultat, posebno imajući u vidu da živimo u ova pandemijska vremena koja su poremetila mnogo toga. Jedini izlaz je dokaz da je srpska publika i te kako spremna da pruži šansu domaćem trileru i to treba upamtiti. Kriminalistički žanr u srpskoj kinematografiji ima tradiciju, još uvek se rado gledaju filmovi Žike Mitrovića i Mikija Stamenkovića iz 70-ih i 80-ih, ali taj kontinuitet se, činjenica je, nije nastavio u novom veku i milenijumu. To je, srećom, počelo da se menja pre otprilike pet godina kada su domaće kriminalističke serije poput Ubica mog oca (2016) i Pet (2018) pokazale da i te kako postoji zanimanje publike za ovu vrstu sadržaja, pa su se naši autori konačno osmelili i odlučili da se okušaju u ovom žanru.

Nakon čitavog niza filmova koji su manje ili više uspešno spajali kriminalističke zaplete i komediju, a koji su u Srbiji već postali podžanr za sebe, reditelj Miloš Avramović i scenarista Petar Mihajlović su uozbiljili priču hit filmom Južni vetar (2018) koji je uz obilje akcije i napetosti prikazao život beogradskog i regionalnog podzemlja. Sada je u bioskope stigao još jedan potencijalni veliki hit, pomenuti Nikolićev Jedini izlaz, film koji donosi sasvim drugi varijetet kriminalističkog žanra u odnosu na ono što su nam ponudili Avramović i autori pometnutih serija. U pitanju je urbana priča protkana misterijom u čijem se središtu nalazi tragični događaj od pre šest godina koji je u klubu Jedini izlaz odneo trinaest mladih života. Jedna od preživelih, lepa advokatica Ana Kolar (glumi je Anđelka Prpić) pokušava da se seti onoga što se dogodilo te kobne večeri kada je u vatrenoj stihiji izgubila svog voljenog supruga Sašu (Janko Popović Volarić). Nakon što dobije mejl zbog koga posumnja da joj je muž ipak još uvek živ, Ana biva primorana da razotkrije mračne porodične tajne iz bliže i dalje prošlosti, isprva ni sama ne shvatajući koliko je „igra“ u koju se uplela opasna po nju i one iz njenog okruženja.

Reditelj Darko Nikolić je u više intervjua istakao svolju ljubav prema trilerima i kriminalističkim zapletima, kao i želju da nastavi da stvara u okvirima ovog žanra. Autor scenarija za Jedini izlaz je Marko Popović, scnenarista i pisac koji je pažnju skrenuo svojim debitantskim romanom Jedan pogrešan korak (Laguna, 2018) i koji, očigledno, takođe ima ozbiljne i dugoročne planove u istim vodama. Udruženi, scenarista i reditelj stvaraju bioskopski film koji se ne zadovoljava time da samo koketira sa žanrom i njegovim elementima, već koji u potpunosti preuzima u svetskim okvirima već dobro poznatu triler matricu, prilagođava je našem podneblju i naravima, te publici nudi film koji je „svetski, a naš“. Pravi triler.

Sve to u teoriji zvuči odlično, a i u praksi se pokazalo da Jedini izlaz ima šta da ponudi i čime da se pohvali. Ono što je od prve do poslednje scene jasno jeste da su na ovom filmu radili ljudi koji vole i poznaju žanr. U vizuelnom pogledu, film je veoma upečatljiv – kompozicija kadra je maštovita, neretko oneobičena atipičnim uglovima kamere (s tim u vezi evo i jedne zanimljivosti: direktor fotografije Miljan Milovanović je 2010. godine radio na Šestom čulu, seriji koja je danas gotovo potpuno zaboravljena, a koja je možda i prva nagovestila potencijale kriminalističkog žanra unutar savremene srpske produkcije). Odabir glumaca uglavnom nije na „prvu loptu“, što se pokazalo kao valjana odluka: Anđelka Prpić je pre svega poznata po svojim komičnim televizijskim ulogama i iskorak u pravcu trilera je nešto što joj samo može koristiti u daljoj karijeri. Gosti iz Severne Makedonije i Hrvatske (Nikola Ristanovski, Toni Mihajlovski i pomenuti Popović Volarić) na visini su zadatka i daju podeli potrebnu utemeljenost, dok Milena Predić uspešno balansira na tankoj liniji seksepilnosti i zlokobnosti.

Ipak, Jedini izlaz nije bez problema. Najveći od svih je taj što je ovaj film zapravo izmontiran iz serije. Iako je osnovni zaplet relativno jednostavan i prepoznatljiv svima onima koji prate žanr (junakinja sa amnezijom se bori sa spoljnim pretnjama i unutrašnjim demonima), filmska priča Jedinog izlaza je prilično teška za praćenje. Čak i verziranijem gledaocu neće biti lako da pohvata sve narativne konce – uvođenje i izvođenje likova je loše urađeno, pa je potreban znatan napor kako bi se shvatilo ko je tu tačno sa kim u kakvom odnosu. Lik Suzane koji tumači Danica Maksimović je posebno problematičan, a utisak dodatno narušava, posebno u samoj završnici, prenaglašena gluma na samoj granici parodije. Iskusni montažer Stevan Marić se sigurno pošteno namučio da deset epizoda „očisti“ od bočnih priča i ono glavno „ugura“ u 110 minuta trajanja filma, ali se ti rezovi i sažimanja vide: u filmu kao da nedostaju pojedine scene, neki postupci junaka su bizarni i nelogični (poslednja scena Ljubomira Bandovića je, na primer, šokantno nemotivisana), likova i naratvnih rukavaca je previše, a sve je „začinjeno“ brojnim flešbekovima koji, umesto da ponude odgovore, unose dodatnu zabunu i otvaraju nova pitanja.

U zbiru, Jedini izlaz donosi jedno izuzetno neobično gledalačko iskustvo. Na ekranu se neprestano nešto događa, s tim da dosta toga prikazanog nema smisla. Siguran sam da je većina narativnih neravnina ispeglana u seriji, ali film je prekratak da se razradi i na odgovarajući način zaokruži sve što je u njega ugurano. Bilo bi bolje da su pojedini likovi i situacije u potpunosti izbačne iz filmske verzije (Anina poseta Hrvatskoj, na primer, ili Anina sestra Milica koju glumi Sonja Kolačarić), a druge dodatno pojašnjene i razrađene (odnos Suzane i Dragana, porodična situacija inspektora Štrpca), ali to je očigledno bilo teško ili čak nemoguće izvesti zbog uzročno-posledičnih odnosa i preplitanja nasleđenih iz materijala za seriju iz koga je film i proistekao. Opet, bez obzira na sve probleme, u Jedinom izlazu se jasno vidi potencijal koji ima moderni srpski kriminalistički film, pa se stoga nadam da će komercijalni uspeh Nikolićeve režije pokrenuti trend koji će nam u bliskoj budućnosti doneti čitav niz zanimljivih i sve kvalitetnijih filmskih trilera domaćih autora. Ako se tako nešto dogodi, Jedini izlaz će u potpunosti opravdati svoje postojanje.

Fotografije: ART VISTA