Pouke iz prošlosti: Pokrij vatru i ne mrdaj

Srpski jezik takoreći „skriva“ činjenicu da poreklo izraza policijski čas, odnosno policijski sat, nema veze sa policijom. Ima više veze sa vatrom. U stvari, potiče od starofrancuskog izraza carre-feu, kasnije couvre-feu, što znači poklopiti plamen ili vatru, (vrlo slično italijanskom izrazu coprifuoco – pokrivanje vatre) i u srednjem veku zaista je podrazumevao pokrivanje kućnog plamena. Jer, kuće su u to doba bile uglavnom građene od drveta, a vatra, koja je po pravilu paljena tamo gde se nalazilo ognjište – u središtu doma, bila je vrlo opasna. Zbog toga su u srednjevekovnim gradovima nicali zvonici sa kojih je odjekivalo upozorenje, znak da se poklope sve kućne vatre i vatrice uz pomoć svojevrsnih štitova od metala. Osnovna namera bila je da se izbegnu noćni požari. Ali i pljačke, sva opasna i sumnjiva okupljanja. Sedi u kući, još bolje je da legneš, pokriješ se i ćutiš u mraku. A najbolje, da zaspiš. Italijanski jezik, kao i francuski, i dalje za policijski čas koristi taj stari izraz koji opominje na oprez sa vatrom, odnosno, označava večernji zvon.

Sva je prilika da su i Englezi, neposredno iz francuskog preuzeli izraz couvre- feu, koji označava obavezno gašenje vatre – curfew, posle odlučujuće bitke kod Hejstingsa 1066. godine, kada je sa Vilijamom Osvajačem u Englesku umarširao i francuski jezik. Obaveza stanovnika je bila da svake večeri u 20 časova pogase sva ognjišta i sveće. Odličan je to bio izgovor za smirivanje mogućih pobunjenika. Tako su svi ostajali kod svojih kuća, a Vilijam Osvajač je strogo zabranio upotrebu sveća. Sve su morale da budu ugašene. Istina, pojedini istorijski izvori pominju da zabrana noćnog osvetljenja potiče još iz ranijih vremena, ali, kako god, u Vindzorskom dvorcu i dalje postoji toranj sa zvonom za „pokrivanje vatre“. Ovoj naredbi posebno je bio privržen Henri VIII. Zanimljivo je da je ista zabrana u Engleskoj bila na snazi i 1918. godine – zbog krize uglja.

Drugi svetski rat je doneo novo značenje i zastrašujući zvuk „pokrivanja vatre“ – koji je postao policijski čas. U mnogim evropskim gradovima, svake večeri, u 20 časova oglasila bi se sirena koja je građane upozoravala da je počeo policijski čas i da do šest sati ujutru nema mrdanja iz kuće. Sirene se u nekim evropskim prestonicama oglašavaju i danas, tamo gde je, odlukom vlade, na snazi policijski čas zbog pandemije. Građani su dužni da poštuju zabranu kretanja u određenim satima, ili snose posledice: materijalne ili pravne.

Posle pada Musolinija i njegove fašističke partije 1943. godine, maršal Badoljo je doneo uredbu o policijskom času u Italiji: zatvoreni su svi lokali, pozorišta i bioskopi od 21 čas uveče do pet sati ujutru. Jedini koji su mogli slobodno da se kreću bili su sveštenici, babice i lekari. Jasno, policijski čas nije uvek pratio zvuk sirene. Umesto toga, tu su bili i vojska ili policija. U naznačeno vreme, od građana se zahtevalo da ostanu u kućama, jer je kretanje i okupljanje na ulicama, odnosno na otvorenom, bilo zabranjeno.

Po pravilu, policijski čas jeste jedan deo mera u sklopu vanrednog stanja. A uzrok vanrednom stanju, kao što nam je poznato, ne mora biti samo rat. Vlasti donose odluku, smatrajući da narodu preti opasnost. Nekada je to zaista rat, nekada su poplave, a nekada, kao što smo nedavno bili svedoci – pandemija.

Ako je uteha, niko ni od koga više ne zahteva da „pokrije vatru“ ili ugasi plamen sveće zbog kovida 19. Pa danas projektili nalaze svoj put do meta bez osvetljenja! Sijalice nam dakle sijaju (dok imamo struje i mogućnosti da platimo račune), ali se stiče utisak da svetlo ne uspeva da odagna strah od bolesti i susreta sa konačnošću. Bože sačuvaj da se oglase još i sirene i zvona! Zvona koja bi trebalo da budu simbol slobode! Čini se da nisu baš uvek bila.

Svetla što gore više su kao jedna vrsta detinjeg večernjeg vapaja: „Ostavi vrata odškrinuta!“. Ili „Neka ostane lampa na pisaćem stolu…“. Strah ne odlazi, on je tu, svuda oko nas. I sve više podseća na priču Sedam spratova Dina Bucatija. Počelo je nekako bezazleno, ali… Možda je sadašnji trenutak ipak pogrešan za čitanje ove priče. Ili gledanje komada Klinički slučaj od istog pisca. Ali, čudno je da se nijedan ovdašnji pozorišni reditelj nije setio tog omiljenog komada Albera Kamija!  

Naslovna fotografija: Svetla nisu pogašena, ali građani sede u svojim kućama