Muzička recenzija: Glib „Blue Collar Elite Escort Motel“ (Ammonite Records 2021)

Kažu da se Koči Popoviću pripisuje rečenica: „Kad čujem da postoji srpski amerikana bend i da se zove Glib, ja se odma’ mašim za revolver!”. Ipak, u ovom našem posebnom mentalnom i fizičkom glibu, gde smo antropološki stigli da se uglibimo, ovo ne bi trebalo da bude saundtrek.

U stvari, album grupe Glib, naslova koji asocira na kešovske pijane snove posle druženja s Dilanom, i koji je neuhvatljiv osim da se pola sata uči napamet, iznenađujuće je konzistentan, posle dva, na magnovenje i razvučena EP-ja o kojima smo već pisali u City Magazinu. Opet je na snazi Glib rutina, šest meseci, tri sešna, pet dana, jedan mikrofon i odjednom imamo klasičan tajming dobrog starog CD-a (ne razmišljajte o dvostrukom albumu, zaglibićete finansijski), a muzika je svakako stilski raznolikija nego kod prethodnika.

Muzički, Marinovićev glas i dalje leluja između kasnog Džonija Keša i kasnijeg Marka Lanegana, i pruža emotivni smiraj kao da vas grli omiljeni deda-stric koji je stigao iz dijaspore s mnogo dobrih priča. U stvari, patinu i rustičnost jednog nivoa ovog albuma, vizuelno je skoro savršeno sažeo spot za pesmu Moonshiner’s Dream u režiji Olivije Glib (da, svi Glibovići imaju inkognito identitet). Onda, pored nezaobilaznog prisustva svih faza (osim kompjuterske) Nila Janga, ovog puta se naslućuje i rani Džon Kuger pre nego što je postao Melenkamp, Uncle Tupelo i puritanske scene pre nego što je Džef Tvidi krenuo u uporednu avanturu analogno-digitalno.

Kako god, ovaj album, ili ako ne želite jednostavno, Blue Collar Elite Escort Motel je old skul album za old skul publiku kojoj se istorija filma završava Fordovim Liberti Valansom. Ko hoće otkriće i neke lokalne probleme, ali ako jednu pesmu treba poslati na Amerikana Eurosong koji bi trebalo da se održi u Nešvilu krajem jula, onda neka bude C’mon Lord. Ali to je samo jedno mišljenje…