Filmski prikaz: „Živ čovek“
Skoro trideset godina traje filmska karijera Olega Novkovića, koji je, kao i većina njegovih kolega iz generacije X (Srdan Golubović, Đorđe Milosavljević, Dejan Zečević…) izgradio više nego specifičan rukopis koji se uglavnom bavi nihilističkim stranputicama ispisnika kojima su devedesete odredile Weltanschauung.
Bilo da su u pitanju rastočeni životi građanskog rata, bombardovanja, tranzicije, Novković je svih ovih godina koleno koje nas uspešno dočekuje u abdomen prolaznosti i deli nam lekcije sopstvenih posrnuća. Kako smo od strane uigranog tima Marković/Novković pre koji mesec doživeli katarzu moralne prljavštine i večitog usuda naciona u Močvari, Živ čovek odlazi kao jedan od Stivensonovih mjuzikala sa Fredom Asterom i Džindžer Rodžers. Samo ne baš.
Naravno da je u pitanju preispitivanje i stankovićevski „žal za mlados’” u stanju (koliko toliko) urbanog Beograda, ali Sutra ujutru ovo nije. Znači, svi mi koji smo u Antinoj godini pomislili da svet nema granica i kako se baš sada svira najbolji rokenrol smo inicijalna publika ovog filma. Izvesni Đela je nekad imao bend „Sinovi”, koji je zahvatio sve stereotipe koje su „tventi samting” imali početkom devedesetih. Danas je Đeli oko pedeset, ima suprugu iz „starih dobrih vremena”, dvoje besne dece i životni preokret pred sobom.
Verovatno bi na pičingu, sinopsis za ovaj film bio stavljen na vrh fascikli prolaznosti, međutim, ako imamo rečenice Milene Marković, Novkovića iza kamere, a Nikolu Đurička, Nadu Šargin, Branka Cvejića, Tanju Bošković, Janu Bjelicu, Miodraga Krstovića, Sonju Kolačarić ispred kamere, onda je jasno da je život počinje u pedesetoj. Izgleda da će 2021. biti velika godina za domaći film, pa je red da mu se odužimo i da nam se oči opet naviknu na filmski mrak.
TARAMOUNT
Početak prikazivanja: 20. maj
