Muzička recenzija: Plastic Ono Band „John Lennon/Plastic Ono Band“ (specijalno izdanje 6CD/7Bluray, Capitol/Dallas 2021)
Pre tačno pedeset godina izašao je najiskreniji album nekog muzičara. Danas se smatra jednim od najboljih. Evo ogoljene priče o umetniku i albumu.
Džon Lenon je prvi počeo paralelnu karijeru uz ad hoc Plastic Ono Band sastavljen od Klausa Vurmana, Ringa Stara i Joko Ono. Istoimeni album je snimljen krajem 1969. posle „primalnog krika“ – mučne ali prosvetljujuće terapije Artura Džanova, koga je Lenon smatrao epigonom i očinskom figurom u svom životu. Kako sam kaže „Pre Džanova, to je bio Mahariši, pa Elvis Presli… ne znam ni sam… Robert Mičam. Nema ničeg lošeg u traženju ‘očinske figure’ sve dok ljudima ne dajete recept za sopstveni život. Svaki put bih dobrim delom došao do istine. Umesto da pravu istinu sagledam u sebi, mogao sam da je otkrijem u tim osobama… onda je došlo hrišćanstvo, muhamedanstvo, budizam, konfučijanizam, marksizam, maoizam… sve… i uvek je bilo u vezi sa tom osobom lično a ne u vezi s onim što ta osoba govori. (ONO: svi „izmi“ su tatice. Žalosno je što je naše društvo koncipirano na ovakav način, da ljudi ne mogu da se otvore jedni drugima, već im je potreban teatar da se isplaču ili dožive katarzu.) Ali niko nije savršen, itd, itd. Bilo ko, bilo da je u pitanju Mahariši ili neki Bitls, ne razlikuje se mnogo od sopstvene poruke. Kao kad učite da plivate. Plivanje je sjajno, ali zaboravite učitelja. Ako su Bitlsi imali poruku, to je bilo to. Kod Bitlsa, suština su bile ploče, ne Bitlsi kao pojedinci. Ne treba vam pakovanje, kao što vam ne treba hrišćansko pakovanje ili marksističko pakovanje da biste dobili poruku. Ljudi uvek misle da sam antihrist, ili da nisam religiozan. Ja sam i te kako religiozan. Vaspitan sam u hrišćanskom duhu i tek sada razumem neke stvari koje je Hrist propovedao u tim parabolama. Ljudi se uhvate za učitelja i ispuste poruku….“
Pogrešno je mišljenje da je Lenon odlučio da se potpuno posveti sinu Šonu (odrekavši se karijere) samo zato što nije imao porodicu tokom sazrevanja. Naime, po sopstvenom priznanju, živeo je sa pet tetaka i majkom, i ljubavi i razumevanja mu nije nedostajalo. Liberalno i nekonvencionalno okruženje u ranom detinjstvu od Lenona je stvorilo vanredno maštovitog stvaraoca autentičnog stava, koji je najvećim izvorom inspiracije smatrao poeziju i knjige Luisa Kerola, zbog posebnog odnosa prema nadrealnom, onome što je smatrao svojom realnošću.
Buntovništvo u mladalačkom periodu potiče od neprilagođenosti formama izražavanja i življenja. Prema rečima samog Lenona, uz to ne treba vezivati emotivni hijatus iz vremena kad se Džulija preudala, štaviše, ona je živela na petnaest minuta udaljenosti i redovno je viđala sina. Ipak, trenutak njene pogibije u saobraćajnoj nesreći bio je najvažniji događaj u Lenonovom životu, ako izuzmemo period postojanja Bitlsa od kojih se nasilno i uslovno oslobodio tek albumom Plastic Ono Band (konkretno pesmama God, My Mummy’s Dead i Mother) i ekstremnom konzumacijom heroina.
Gotovo u polusnu, ozlojeđen na Makartnija, uz Fila Spektora, Stara i Harisona, krajem 1970. snima Imagine, poslednji album kojim će se truditi da ubedi svet da više nije Bitls. Na prethodnom, Plastic Ono Band, uspeo je da se uz pomoć Džanovljeve seanse izbori za tapiju nad detinjstvom, pronašavši u Joko izgubljenu majku, ali je i dalje imao potrebu za samodokazivanjem.