Grčki mitovi u umetnosti

Antička književnost i mitologija oduvek je bila izvor nadahnuća za mnoge velike umetnike – od renesanse do danas. Fascinacija ne prestaje, baš kao ni nova čitanja, tumačenja i interpretacije – mnoga značajna umetnička dela ne mogu se ni razumeti ni doživeti bez poznavanja drevnih mitoloških priča o ljudskoj prirodi i njenim zamkama.

Pandora

Odakle zlo koje se širi po svetu? I da li je moguće vratiti ga u kutiju? Da, i ko je odgovoran? I kako zlo može da bude zavodljivo? Možda se odgovor krije u mitu o Pandori, prelepoj ženi koju su bogovi stavili pred preveliko iskušenje.

Legenda navodi da je vrhovni bog Zevs, ljut na Titana Prometeja zbog toga što je stvorio čoveka po ugledu na bogove i pružio im vatru koju je ukrao sa neba, naredio bogu Hefestu da stvori Pandoru kako bi se osvetio Prometeju. Pandora je poslata da živi među smrtnicima, a Zevs joj je dao kutiju uz upozorenje da je nikad ne otvara. Pandora nije odolela, otvorila je kutiju da vidi šta je u njoj, i tako oslobodila sva moguća zla – pustila je u svet bolesti, starost, smrt… I okončala idilično zlatno doba čovečanstva.

Mit o Pandori je inspirisao francuskog slikara Odiliona Redona. Slika Pandora, nastala 1914, danas se nalazi u Metropoliten muzeju u Njujorku. Na ovoj slici Pandora je naga, okružena cvećem, a u ruci ima malu kutiju. Slika je nastala u osvit Prvog svetskog rata, i simbolično ukazala na tadašnju klimu u Evropi, odnosno na prividnu harmoniju i nadolazeći ratni haos.

U našem veku mit o Pandori doživeo je nove interpretacije. Tako je filipinski umetnik Dejvid Medala 2010. godine predstavio rad Cosmic Pandora Micro-Box – instalaciju koja sadrži predmete skupljene u Brazilu. Umetnik je kraj puta skupljao otpad koji su ljudi bacali – čarape, sapune, školjke, kutije, konzerve… Postavio ih je u jedan okvir, i doveo u vezu sa poznatim mitom postavivši pitanje da li odbačeni predmeti mogu biti toliko uticajni kao što je to bio božanski sadržaj Pandorine kutije.

Narcis

Mit o Narcisu veoma je prisutan u umetnosti, književnosti, filozofiji, psihologiji. U grčkoj mitologiji Narcis je bio mladi lovac poznat po izuzetnoj lepoti. Našavši se u šumi, pored jezera, nagnuo se da pije vodu, i zagledao i zaljubio u svoj odraz. Nesposoban da prestane da gleda samog sebe, umro je na obali jezera, a na mestu njegove smrti iznikao je prelepi cvet – prolećni narcis.

Jedna od najpoznatijih likovnih verzija mita o Narcisu delo je baroknog majstora Karavađa. Slika Narcis koja je nastala oko 1597–1599, danas je deo stalne postavke Nacionalne galerije antičke umetnosti (Galleria Nazionale d’Arte Antica) u Rimu.

Slika predstavlja dečaka koji zuri u svoj odraz, zagledan u tamnu vodu. Sliku odlikuju i dramatično osvetljenje, i oštri realizam, a platnom dominiraju dečakove nadlaktice koje čine okvir oko njegovog lica.

Mit o Narcisu nadahnuo je i Salvadora Dalija (slika Metamorfoze Narcisa nastala je 1937), i savremenog umetnika Meta Kolišoa, koji je fotografski rad Narcis predstavio 1990. Na ovom autoportretu autor je preneo mit u urbano okruženje, i problematizovao i doveo u pitanje samu ideju lepote. Umetnik nagog torza leži na blatnjavoj ulici, posmatra sebe u prljavoj lokvi i fotografiše se.

Minotaur

Minotaur, čudovište u ljudskom obličju sa glavom bika, koje je rodila kritska kraljica Pasifaja, živelo je u lavirintu koji je lukavo i oštroumno osmislio Dedal, cenjeni pronalazač kralja Minosa. Minotauru su se redovno prinosile ljudske žrtve, a užasnom čudovištu glave je došao grčki heroj Tezej.

Mitsko biće koje personifikuje zabranjene želje, požude i pohlepe, bilo je interesantno mnogim umetnicima. Pikaso je ovo stvorenje povezao sa borbom sa bikovima u Španiji. Na uzbudljivom bakrorezu Minotauromachy iz 1935. predstavio je Minotaura nagnutog prema mladoj devojci koja drži sveću. Razrađivanjem i širenjem ovog dela kasnije je nastala čuvena slika Gernika, 1937. 

Zabeleženo je i da je mitski Minotaur – delom čovek, delom bik, bio Pikasov alter ego tridesetih godina prošlog veka. Slavni slikar je dugi niz godina istraživao klasicizam, a Minotaura je doživeo kao snažni i protivrečni simbol lascivnosti, nasilja, krivice i očaja.

I drugi umetnici su bili nadahnuti zanimljivim mitom. Britanski simbolista Džordž Frederik Vots je na svom platnu iz 1885. predstavio Minotaura kao snažnu, mišićavu figuru koja iščekuje svoju gozbu zagledana u more.

Vots je bio alegorijski slikar koji je svojom umetnošću prenosio moralne poruke, a lik Minotaura je iskoristio da prokomentariše mušku požudu, prostituciju u Velikoj Britaniji tog doba, odnosno amoral i hipokriziju tadašnjeg društva. 

Ikar

Dedal je poznat po tome što je osmislio lavirint u kom će zarobiti Minotaura, ali i po tome što je, nehotice, skrivio tragičnu smrt svog sina Ikara. Naime, da bi pobegao sa Krita, Dedal je sebi i sinu napravio krila. Uprkos očevim upozorenjima, Ikar je leteo previše blizu sunca, vosak kojim su krila bila zalepljena se istopio, a Ikar je pao u okean i udavio se. Mit o Dedalu i Ikaru govori o zamkama preterane gordosti, ponosa i ambicija, i često je predstavljan u mnogim likovnim delima.

Jedna od najpoznatijih slika je Pejzaž sa padom Ikara (iz 1555) Pitera Brojgela starijeg. Slika predstavlja složenu scenu života na obali, i Ikara koji pada na zemlju – u jednom deliću slike. Njegov pad, zanimljivo je, prolazi nezapaženo – ignorišu ga sve druge figure na slici.

Zanimljiv je i Ikar španskog slikara Anrija Matisa. U ilustrovanoj knjizi Jazz, iz 1947, Matis je uz pomoć izrezanih raznobojnih listova papira kreirao kolaž – ljudsku figuru koja pleše među zvezdama.

Ahil

Ahilej, koji se smatra najvećim grčkim herojem, protagonista je Homerovog epa Ilijada. Ahila je, da podsetimo, majka okupala u reci Atiks dok je bio beba. Držala ga je za petu, pa je taj deo njegovog tela, jedini koji nije dodirnuo vodu, ostao ranjiv ( i smrtan). U Trojanskom ratu Ahilej je poginuo tako što ga je strela pogodila upravo u petu. Izraz koji je iznikao iz Homerovog epa, i koji se danas često koristi – „Ahilova peta“ označava nečiju bolnu tačku.

Poznato delo zasnovano na mitu o Ahilu potpisao je slikar Gavin Hamilton 1763. godine. Na njemu je prikazan Ahil koji se naginje preko mrtvog, sablasno belog Patrokla i gura grčke vojnike koji ga okružuju. 

Pre skoro sedamdeset godina, 1952, američki slikar Njuman, jedan od ključnih autora apstraktnog ekspresionizma, svoje divljenje prema grčkoj civilazaciji izrazio je na platnu Ahil. Na snažnoj i sugestivnoj slici crvena vertikalna traka oivičena je smeđom bojom (crvena boja predstavlja Hefesov oklop, koji je Ahilej koristio u borbi).

U savremenoj umetnosti na priču o Ahilu vratila se nedavno i njujorška umetnica Andrea Meri Maršal. Ona koristi fotografiju, crteže velikih dimenzija i skulpturu kako bi istražila elemente mitologije iz feminističke perspektive. Na jednom autoportretu ona ulazi u kožu Ahileja aludirajući na ranjivost i izloženost. Na fotografiji je naga, okrenuta leđima, i drži strelu zabodenu u petu.

Persej i Andromeda

I Persej, jedan od najzanimljivijih junaka grčke mitologije, često je bio ovekovečen na slikarskim platnima. Poznat je po ubistvu Meduze i morskog čudovišta koje je čuvalo princezu Andromedu (Andromedu je njen otac žrtvovao da bi umirio boga Posejdona. Vezao ju je za stenu na obali, a Persej je, nakon što je ubio čudovište, oslobodio Andromedu i oženio se njom).

Holandski slikar Piter Pol Rubens je na platnu Persej oslobađa Andromedu (1620–1622) predstavio Perseja kako se približava okovanoj Andromedi i ubijeno čudoviše u donjem levom uglu.

Svoju vizije dramatične Persejeve borbe predstavio je i britanski slikar Frederik Lejton. Na dramatičnom platnu Persej i Andromeda iz 1891, Persej je u pokretu, na krilatom konju. Lejton je četiri godine kasnije predstavio i kompleksniji rad na istu temu – Persej na Pegazu pokušava da spase Andromedu.

Fotografije: Unsplash