Animirani film „Vivo”: Da li da gledate ili da preskočite?

Početkom avgusta, Netfliks je izbacio svoje novo ostvarenje – animirani film Vivo, priču koja govori o malom kinkadžuu (životinjica iz porodice rakuna) koji prevaljuje put od Kube do Majamija, kako bi ispunio jedan neobičan zadatak. Vivo je izazvao zaista najrazličitije reakcije širom sveta, ocena koju je dobio na IMDB nije baš visoka, a negativni komentari su prštali na sve strane. Da li je ovaj crtani film zaista toliki promašaj ili u njemu može da se uživa?

Pre same kritike filma, vredi ispričati okvire u kojima je cela ova priča i nastala. Lin-Manuel Miranda je čovek koji je slavu stekao time što je pisao scenario, muziku i bio idejni tvorac jednog od najpopularnijih brodvejskih mjuzikala svih vremena – Hamiltona. Našoj publici ovaj mjuzikl možda i nije toliko poznat, ali on govori o tvorcima čuvenog američkog ustava, a samim tim i moderne američke države. Međutim, ono po čemu je mjuzikl veoma specifičan jeste muzika! Ovo je jedan od retkih mjuzikala na Brodveju koji je ubacio hip-hop, rep i svakojake malo savremenije muzičke forme na brodvejsku scenu, koja je u principu bila rezervisana za neke malo klasičnije stvari. Hamilton je u roku od par meseci rasprodao milione karata, nekoliko godina unapred. Pored toga je pokupio sve moguće nagrade, između ostalog i Pulicerovu nagradu za najbolje dramsko delo.

E sad, Lin-Manuel Miranda je tvorac upravo ovog crtanog filma Vivo i ideju o ovom projektu je prvi put pokušao da proda produkcijskoj kući DreamWorks još 2010, davno pre nego što je Hamilton postao najpopularniji mjuzikl ikada. Od tada je na njemu radio Sony Animation, sve dok Netfliks nije preuzeo projekat i konačno ga pustio na svoj servis ovog leta. Sama priča je prilično jednostavna i prati klasičan model crtanih filmova koji su poslednjih godina bili popularni. Stari  Kubanac Andres živi od toga što peva na ulicama Havane, dok mu društvo pravi kinadžu Vivo, koji igra salsu i svira. Kada Andres iznenada umre, Vivo dobija zadatak da Andresovoj najvećoj ljubavi odnese nešto što nikad do nje nije stiglo – izjavu ljubavi u vidu pesme koju joj je Andres napisao. Međutim, ta njegova ljubav je, ni manje ni više, najveća zvezda kubanske muzike – Marta Sandoval, koja živi i nastupa u Majamiju. Vivo će se tako upustiti u avanturu do Majamija sa Andresovom nećakom Gabi, koja je ona prava neshvaćena, nezgrapna i beskrajno simpatična tinejdžerka. S obzirom na to da je u pitanju crtani film, već znate da možete da očekujete hepi end, tako da nema šta više da vam ovde spojlujemo. Međutim, šta je nagnalo kritičare da Vivu daju tako slabe ocene?

Kad je reč o animiranom filmu, prosto postoji neki kliše koji svi prate, a koji uključuje uvod, zaplet, nešto malo tenzije i borbe, i naravno srećan kraj. Ono što su kritičari zamerili ovom filmu, jeste upravo taj njegov središnji deo koji se tiče tenzije i borbe. Vivo i Gabi moraju, da bi došli do Majamija, da prođu kroz nacionalni park Everglejds koji je jedno močvarno tlo prepuno aligatora i zmija. Uz sve to, oni beže od Gabinih školskih drugarica koje prete da će je prijaviti službi za zaštitu životinja jer su shvatile da sa sobom ima kinkadžua koji bi trebalo da se nalazi u divljini, a ne na ulicama Floride. Takođe, usred Everglejdsa, pojavljuju se razne prepreke i par nekih likova i pričica koje nemaju realno nikakve veze sa samom centralnom pričom. Ovaj poslednji momenat neodoljivo podseća na ono kad su tvorci Ratova Zvezda u film ubacili čuvenog Džar-Džar Binksa, pa naišli na žestoku osudu publike koja je smatrala da je taj lik potpuno bespotreban, a uz to i iritantan. E sad, sve su ovo zaista realne primedbe koje su u potpunosti na mestu. Međutim, šta je ono što ovaj film izvlači?

Odgovor je – humor, vizuelni deo i muzika. Ove stvari su prosto na nivou koji sve ove negativne kritike baca u drugi plan. Talenat Lin-Manuela Mirande kad je u pitanju muzika, njegova veština i umeće su nešto što se sreće jednom u milion godina. Kada ukombinujete njegovu muziku sa savršenom animacijom, dobijete nešto neverovatno. U momentima u kojima je muzika u prvom planu, odvija se i određeno poigravanje sa vizuelnim stilom koje služi da istakne tu muziku, tako da te dve stvari stvaraju čistu simfoniju u vašim očima i ušima. Dok stari Andres peva o svojim uspomenama, animacija poprima oblike retro stila sa starih koncertnih plakata, jarkih boja i one fantastične osvetljenosti iz džez ere. Takođe, muzika je tada puna emocija, karakteriše je romantični kubanski ritam, pomešan sa džezom. Međutim, kada mlada Gabi peva svoju himnu neshvaćene tinejdžerke, slika odjednom postaje moderan, skoro neonski crtež, a muzika poprima oblik popa, hip-hopa i čak nekog Niki Minaž trepa koji je u ovom kontekstu prosto genijalan. Dakle, ovi momenti u filmu su bukvalno briljantni, što samo svedoči o snazi muzike, talentu Lin-Manuela Mirande i talentu crtača i animatora koji su radili na ovom filmu.

Kad sve ovo sumiramo – kakav je opšti utisak? Iako negativne kritike imaju smisla u ovom kontekstu, treba imati na umu da je ovo pre svega animirani film i da možda ne bi trebalo da ga shvatamo toliko ozbiljno. A s druge strane, vizuelno-muzički momenat je do te mere genijalan, da će se kod većine gledalaca istovremeno smenjivati suze i smeh, prosto jer je sve ukomponovano na način koji pojačava sve emocije na maksimum. Dakle, ukoliko volite animirane filmove poput crtanih Koko, Knjiga života i Vajana – pogledajte Vivo, ne razmišljajte o klišeima, u koje neminovno upada u nekim trenucima, i uživajte u muzičkom i vizuelnom spektaklu koji ovaj crtani film nudi.