Trideset godina meda i krvi: Kendimenov trijumfalni povratak na velike ekrane

Kendimen u režiji Nije Dakoste, direktni nastavak istoimenog horora iz 1992, trenutno se u SAD nalazi na prvom mestu liste najgledanijih bioskopskih filmova. U Srbiji je Dakostin film debitovao na sedmom mestu, što nije sjajan rezultat i što je prilična šteta imajući u vidu da u naše bioskope odavno nije stigao jedan ovako dobar i kompetentan film strave. U vremenu čestih „usksnuća“ starih horor serijala, bilo je samo pitanje vremena kada će na red za reciklažu doći i Kendimen.

Film Bernarda Rouza s početka 90-ih prošlog veka, zasnovan na priči Zabranjeno iz Knjiga krvi Klajva Barkera, imao je dosta uspeha kada se pojavio: ne samo na blagajnama (koštao je devet, a samo je od bioskopske distribucije u SAD inkasirao 25 miliona dolara), već i kod kritičara koji su prepoznali da u bioskope nije stigao još jedan plitki hororčić za jednokratnu upotrebu – već višeslojna priča sa snažnim socijalnim komentarom, uz sve to veoma poetična i romantična na jedan bizaran i uzbudljiv način (što sjajna muzika Filipa Glasa samo još više podvlači i naglašava).

U vreme pojave prvog Kendimena američkim bioskopima su dominirali horor serijali koji su svoje živote započeli 70-ih (Teksaški masakr motornom testerom, Noć veštica) i 80-ih (Petak 13-ti, Strava u Ulici bresova, Gospodar pakla, Dečija igra), filmovi čiji su glavni aduti i zaštitni znakovi bili zlikovci koji su u njima sejali strah i pomor (u nastavcima su se, po oprobanom receptu, menjale samo žrtve, dok su ubice i osnovni zapleti uvek ostajali isti). Kožno lice, Majkl Majers, Džejson Vorhis, Fredi Kruger, Pinhed i lutak Čaki nastanili su horor panteon u koji je bilo vraški teško ući.

Kendimen, u tumačenju Tonija Toda (pozorišnog glumca do tog trenutka ljubiteljima sedme umetnosti najpoznatijeg po glavnoj ulozi u rimejku Noći živih mrtvaca), postao je prvi Afroamerikanac koji se približio ovoj „krvavoj eliti“. Uspeh Rouzovog filma pripremio je, kako to već obično biva u Holivudu, teren za nastavke, ali je nešto krenulo po zlu. Kendimen: Oproštaj od mesa (1995) u režiji budućeg oskarovca Bila Kondona bio je, iako pristojno produciran i ukupno gledano upotrebljiv, razočaravajuće rutinski nastavak odličnog filma; dok je traljavi Kendimen: Dan mrtvih (1999) Turija Mejera serijal gurnuo u vode B produkcije i sirotinjske zabave. Nakon tri filma, serijal je krajem milenijuma ugašen, a Kednimenova legenda je počela da bledi.

Ipak, jedno je i nakon svih ovih godina neosporno: prvi Kendimen je nešto zaista sasvim posebno, istinski klasik koji, praktično, predstavlja ekces u okviru uobičajene američke horor ponude. Rouzov film je sve samo ne još jedan tipičan slešer. Radnja filma je smeštena u Čikago i prati nastojanja preduzimljive apsolventkinje Helen Lajl (glumi je prekrasna Virdžinija Medsen) da pronikne u tajne urbane legende o Kendimenu – sablasnom ubici sa kukom koji ubija i/ili muči sve one dovoljno nesmotrene da ispred ogledala pet puta izgovore njegovo ime. Kada Helen konačno shvati da je Kendimen stvaran, prekasno je da se povuče bez posledica: krv će biti prolivena, a naša junakinja uvučena u vir ludila i opsesije…

Rouzov scenario premešta radnju Barkerove priče iz London u Čikago – i to u to vreme ozloglašeno stambeno naselje Kabrini Grin – i obogaćuje je „rasnim uglom“. Kendimen u filmu postaje crnac i dobija pozadinsku priču koju je osmislio niko drugi nego Toni Tod: Danijel Robitaj je bio sin roba i izuzetno talentovani slikar koji se krajem XIX veka zaljubio u Karolin Salivan, bogatu belu devojku koju je portretisao. Nakon što sazna za ovu vezu, devojčin otac naređuje da se slikar osakati i zverski ubije, na taj način započevši prokletstvo. Robitajeva nesmirena duša postaje Kendimen, elegantni ubica iz senke koji svojom kukom surovo ubija sve one koji ga prozovu.

Tridesetogodišnja Virdžinija Medsen je u vreme snimanja prvog Kendimena iza sebe imala čitavu deceniju filmske karijere: počela je u tinejdžerskim komedijama i dramama (Električni snovi, Vatra vatrom, Moderne devojke), pojavila se nakratko kod Dejvida Linča (Dina), da bi se u drugoj polovini osamdesetih i početkom devedesetih specijalizovala za uloge fatalnih zavodnica u neo-noar trilerima kao što su Igra u podzemlju, Vruće mesto i Gotam. Medsenova je bila odlična u ulogama koje su od nje zahtevale da bude opasna plavuša, ali su je one istovremeno i ograničavale. Kendimen je predstavljao prekretnicu u njenoj karijeri zato što ju je prikazao u novom svetlu: kao ozbiljnu glumicu koja poseduje raspon. Bez obzira na naslov, glavni junak Kendimena nije duh sa kukom već Helen Lajl: iz njene vizure pratimo priču, sa njom saosećamo i za nju strepimo, dok Toni Tod većinu filma provodi u senkama. Rouz veoma pažljivo gradi lik svoje glavne junakinje, pa je samim tim njeno skliznuće u ludilo uverljivije i potresnije…

Dva nastavka koja su usledila donose krupne promene: radnja je premeštena iz Čikaga (prvo u Nju Orleans, pa u El Ej) i ti filmovi se bave Robitajevim potomcima: njegovom praunukom i čukunukom, dok je socijalni komentar sveden na minimum. Rutinski horor je rutinski horor, bez obzira da li pripada A ili B produkciji, pa ne čudi što se serijal ugasio 1999: poklonoci prvog Kendimena su želeli mnogo više od pukog krvoprolića i golotinje, želeli su transcendentalno iskustvo Rouzovog remek-dela, a toga u nastavcima nije bilo ni u tragovima.

Novi Kendimen, za koji su scenario napisali oskarovac Džordan Pil, Vin Rozenfeld i rediteljka, nadovezuje se direktno na Rouzov film, potpuno ignorišući nastavke. Spone između filma iz 1992. i filma iz 2021. godine veoma su snažne: Helen Lajl prisutna je i u novoj priči, ne više kao akter, već kao važan deo urbane legende o Kendimenu koja nastavlja da raste i da se razvija. Pošto je Toni Tod zagazio u sedmu deceniju, nije bilo izvodljivo da ponovo (bar ne u potpunosti) preuzme naslovnu ulogu, pa su se scenaristi dosetili i proširili mitos: Robitaj je, ispostavlja se, prvi Kendimen, ali ne i jedini – tokom godina ulogu duha-osvetnika preuzimali su i drugi Afroamerikanci ubijeni zbog rasne mržnje.

Ova postavka deluje pomalo nategnuto, s tim da Dakosta uspeva da je učini uverljivom. Promena mitosa je promišljena i vešto sprovedena u delo, što omogućava da se iz prvog filma preuzmu prepoznatljivi elementi, ali i da se istovremeno postojeće nadogradi i prilagodi novim vremenima. Dakosta veoma uspešno vizuelno i narativno oneobičava priču, uspevši da je značajno zavarira u odnosu na Rouzov film, pa čak i obogati, istovremeno ostavši verna suštni: zato je novi Kendimen istovremeno i omaž i dekonstrukcija.

Naselje Kabrini Grin, nakada leglo kriminala i bede, sada je srušeno i džentrifikovano. Glavni junak novog filma je tridesetogodišnji Entoni Mekoj (glumi ga Jahja Abdul-Matin II), tamnoputi vizuelni umentik u naizgled nepremostivoj kreativnoj krizi. Zahvaljujući bratu svoje verenice Brajane (glumi je Tejona Paris), Entoni saznaje za priču o Helen Lajl (prekrojenu i izmenjenu kako bi se uklopila u shemu jezive urbane legende), a nedugo nakon toga postaje svestan i Kendimena. Ubica sa kukom postaje njegova inspiracija i opsesija, a onda počinju ubistva – prva dva se dešavaju u galeriji u kojoj je Entoni izložio svoje delo nadahnuto Kendimenom (a uz koje je, prigodno, priloženo uputstvo za prizivanje), a onda i u drugim delovima Čikaga.

Dakosta uspeva da dosta toga ugura u film od svega 90 minuta: ritam je brz, scene ubistava su eksplicitne i vešto osmišljene (ubica je ovoga puta nevidljiv – osim u odrazu u ogledalu), slede preokreti i otkrovenja, uz pojavu nekih poznatih lica iz prvog dela. Reminiscencije na prošle događaje su ispričane uz pomoć lutkica iz pozorišta senki, što je neočekivan i efektan postupak. Imajući u vidu Pilovo scenarističko i produkciono učešće u projektu, bilo je za očekivati da će u prvi plan biti istaknut motiv rasnog ugnjetavanja, te da će se iskoristiti prilika za još jedno podsećanje na pokret #BlackLivesMatter. To se i dešava, mada ne onoliko agresivno koliko je moglo.

U prvom filmu nije samo Kendimen plašio Helen – neki od Afroamerikanaca iz Kabrini Grina su takođe bili pretnja za junakinju, što je Rouz iskoristio da poentira i ukaže na problem (policija je blagovremeno i silovito reagovala tek kada je u sirotinjskom crnačkom naselju napadnuta bela žena, dok se na ranije tamnopute žrtve nisu preterano obazirali). U Dakostinom filmu beli policajci su ti koji donose smrt crnim protagonistima: u prologu smeštenom u 1977. godinu strada Šerman Filds, stariji crnac bez ruke krivo optužen da je beloj devojčici dao slatkiš sa skrivenim žiletom. Nakon što ga policajci prebiju nasmrt, Filds postaje novi Kendimen. Zlokobni krug paklene osvete se tako nastavlja: žrtve postaju ubice, a mira nema: na udaru su svi – i krivi i nevini.

Dakostin Kendimen je „uozbiljio“ serijal i ponovo uveo naglašen društveni komentar – od Pilovih produkcija se, uostalom, i očekuje da se bave škakljivim temama, baš kao što je to urađeno u njegovim prethodnim velikim uspesima (Beži! i Mi). Ipak, horor i angažovanost su se najbolje spojili upravo u Kendimenu zato što ovaj film ne deluje kao pamflet, već kao čistokrvna priča strave koja, uz sve žanrovske mamce (scene ubistava su odlično urađene, veoma su nasilne, maštovite i raznovrsne), želi da ispriča i nešto o društvu i vremenu u kojem se radnja odvija. Dakosta je tu razmeru horora i angažovanosti mnogo bolje odmerila nego što je to uradio Pil u svojim režijama.

Iako novi Kendimen ne dostiže kvalitet i elegantnost starog, iako je 90 minuta nedovoljno da se na pravi način razviju svi načeti motivi, Dakostin film uspeva ono što je najteže od svega: da „vaskrsne“ trideset godina stari serijal i osnaži ga svežim idejama. Kendimen je, posle dvadesetogodišnje popkulturne kome, ponovo postao relevantan i ušao u žižu, sada i više nego što je to bilo slučaj 1992. godine.

Nija Dakosta je zahvaljujući Kendimenu postala prva crna rediteljka sa filmom na prvom mestu američkog boks-ofisa. Srećom, taj istorijski podvig ostvaren je zahvaljujući jednom vrlo dobrom i zanimljivom filmu. Marvel i Dizni su pre par dana potvrdili da će Dakosta režirati film Kapetan Marvel 2 što za ovu rediteljku predstavlja ulazak u prvu ligu holivudske produkcije ali istovreneno donosi i veliki problem: kako iz suve superherojske drenovine iscediti malo meda? U slučaju Kendimena je mogla da se osloni na izvrstan izvornik, u slučaju Kapetanice biće prepuštena samoj sebi. Neka joj je sa srećom, biće joj i te kako potrebna.

Naslovna fotografija: Universal Pictures