Amerikana, uvek i svugde, svake noći, svakog dana: Prikaz knjige „Špijun iz prvog lica“ Sema Šeparda

„Ponekad nešto projuri kroz mene. Nisam siguran šta. Ponekad prostruji kao vetar. Ponekad kao da mi vrhovi nožnih prstiju ili čitavi prsti dodiruju vodu. Ponekad boja. Sećam se ponekad si počinjao čitave priče. Ponekad pasuse. Ponekad rečenice s rečju ’ponekad’ u sebi. Sećaš li se kako si to radio?…“, to i tako stoji na samom početku četrnaestog poglavlja proze naslovljene Špijun iz prvog lica Sema Šeparda (prevela Ivana Đurić Paunović, nedavno objavila beogradska Geopoetika).

Potraga za zaturenim tragom, možda i smislom, smislom čitavog postojanja, sva je prilika, predstavlja jednu od idejnih i tematskih okosnica i ove knjige koju je veliki Šepard, kako pojašnjavaju, dovršio uz pomoć svojih potomaka a nekoliko dana pre smrti. Šepard je na koncu života bolovao od bespovratnog ASL-a koji je onda, nimalo iznenađujuće, oblikovao i usmeravao rad na ovoj knjizi testamentarne, kontemplativne proze prirodno manjeg gabarita.

Iole upućeni u rad, poetiku ili samo javnu personu Šeparda, neosporno ikonične pojave i autorske figure primenjene amerikane na uzorku druge polovine dvadesetog veka sigurno znaju šta i ovde sa povelikom sigurnošću mogu da očekuju – dosledan ispovedni ton, fragmentarnonost, upečatljivu atmosferu nehinjenog splina, podosta stilema iz domena narečene amerikane, refleksivnu zapitanost nad varljivošću svega iole relevantnog i bliskog emocionalnom doživljaju sveta i života koji u njemu moramo da rastumačimo kako već znamo i možemo, diskretne obrise autoironije, setan pogled unazad u pravcu skrajnutog mačizma (u tom smislu, obratite pažnju na kraću odu filmu Point Blank, Liju Marvinu i Endži Dikinson pri sredini ove male proze!), upečatljivo predočenu egzistencijalnu teskobu…, a sve to u vidu vrsne proze, i dalje stilski ujednačene i fino izbrušene do tačke visokog (ali i dalje veoma razbarušenog) sjaja.

U istom poglavlju istaknuto je i sledeće: „Grešio sam ali nemam predstavu koje su to greške. Nikada nisam čeznuo za tim da počnem ispočetka. Niti sam čeznuo da izbrišem neki deo sebe. Nemam takvu želju…“. I ovo je sasvim u skladu sa onim što prepoznajemo kao još jedan od suštinskih delova njegovog književnog i šire shvaćenog svetonazora, uz potrebu da jasno bude naglašeno da se Šepardov Špijun iz prvog lica nikako i nipošto ne može predstaviti i prozvati kao primer manirističke autoreciklaže i ispovrtanja već dobro poznatog fundusa rešenja, postupaka i pripovedačkih zahvata.

Naprotiv, Šepard, označimo to tako, i u tom drastično izmenjenom životnom, a onda i stvaralačkom kontekstu pruža neosporno iskrenu i iskreno proživljenu prozu nošenu potrebom da se sumiraju računi, uz priznanje da ni sam nije kadar da spozna tačnu prirodu tih računa, ali u potpunosti i samu smislenost i svrsishodnost jednog takvog poduhvata.

Graničnik i prepreka zamašnijem autorskom pristupu jeste ASL kao sistemska bolest i ogromna fizička i mentalna patnja, ali Šepard i u mikro-izrazu uspeva da zadrži prepoznatljiv lirski ton, zahvaljujući kome se i te opipljive muke skladno i zanatski neusiljeno i elegantno prepliću sa zapitanošću znatno širih kognitivnih dometa.

Tako u završnoj trećini nailazimo i na ovakve redove i rečenice: „Misao i mozak ne funkcionišu na istom nivou kao onda kada je grlo prohodno. Recimo, kada su oči zatvorene i zvucima je dopušteno da uđu, zvuci su naglašeniji. Zvuk vrana koji me uvek podseća na Stenovite planine i veliku nadmorsku visinu. Zvuci crvenokrilih kosova, senica. Zvuci carića, cvrčaka, leptirovih krila. Ali šta se događa ako sve ovo isključite? Bez ikakvog zvuka. Bez razmišljanja. Bez misli. Šta se desi ako sve stane upravo tu?“.

Ova zapitanost rasnu rezonancu i uporišni stub u značenjskom i idejnom smislu ima upravo u pojmu izvorne amerikane – tog neprolaznog treptaja duše i sveprožimajućeg nemira pred nepreglednim i samim tim i gotovo pa nemoguće spoznatljivim, kao i usled jasnog uverenja da istinskog i suštinskog povratka kući nema. Splin kao neizbežna pratnja tako snažnih uverenja jeste u isti mah i bukagija oko nožnog zglavka i blagotvorni, isceljujući dar iz neznanih daljina, kojima, pak, svaki iole promućurniji i senzibilniji duh ionako čitavim tokom života, ma kakav on bio, dovoljno snažno i postojano teži.

Idejno možda najbliži onome što pamtimo iz takođe vrlo dobrih mu Zapisa iz motela (kao Šepardovih ekvivalenta, a možda i kontrapunkta onim glasovitim Zapisima iz podzemlja), Špijun je naprosto još jedna, uvek dobrodošla komplementarna dopuna onima kojima je do Šeparda i njegovog rada u bilo kom od pojavnih mu i medijskih vidova i dalje veoma stalo.

„Vreme do kog pokušavam da doprem – vreme do koga sada pokušavam da doprem je vrlo krhko. Poput kraste, male i suve, koju čačkamo“, tako glasi još jedan isečak iz ove knjige, a u samo tih par rečenica ovo vrlo pero na samom kraju puta je intuitivno i mudro saželo i anticipiralo ono na šta silina novopridošlih pripovedača, godinama unazad opijena autofikcijom kao nadahnućem i okvirom, obično utroši stotine i stotine stranica, pa i sitnijeg proreda krcatih manje ili više jalovim i manje ili više zamagljenim narcizmom.

Naslovna fotografija: J. Vespa/WireImage/Getty