Prikaz albuma i filma: Bili Ajliš – dete naše kolektivnog splina

Nekada davno, kada je MTV zbilja mario za muziku, a dopunu toj osnovnoj svrsi i nakani iznalazio u smislenim i opravdanim ukrasima, Denis Liri, tada samo (gnevni) stendap komičar (a ubrzo i zapaženi i traženi filmski, a potom i televizijski glumac) imao je besne minijature nazvane I have a word for… (zapravo, uvek nekoliko reči, srdito izgovorenih za one vredne njegovog verbalizovanog prezira); u tom smislu, u slučaju sada već u dobroj meri posustale, prevaziđene i (samo)skrajnute Lane del Rej, ta mustra mogla bi da glasi – „I Have Two Words for Lana del Rey – Billie Eilish!“.

Naime, prosto govoreći, tek devetnaestogodišnja Bili je u ovih samo par godina i neusiljenih pokušaja uspela da dobaci do kote ka kojoj je tako silovito i pogibeljno stremila narečena Lana del Rej. Tamo gde LDR stigne tek do zašećerene i upitno upečatljive melanholije po kroju dopuštenog za ipak na prvom mestu pop-zvuk, Bili Ajliš uspeva da pred poklonike, i to raznorodnih generacija i polaznih muzičkih ukusa i preferenci, iznese nepatvorenu iskrenost, združenu sa skladnim joj splinom, i sve to u izobilju, a na ovom svom tek drugom po redu dugosvirajućem izdanju.

Osim toga, Ajliš (naravno, potpomognuta bratom Finijasom) na novom albumu u značajnoj meri okreće leđa onome što su kritičari u slučaju prvenca označili i imenovali kao „košmarni pop“ (istini za volju, ima ga i ovde, u par mahova i nešto lakše zametljivijih tragova, ali vidno manje nego na prethodnom albumu – When We All Fall Asllep, Where Do We Go?).

Ukupno uzev, ovo je vrlo dobar album, kome zapravo možda manjka jedino jedna ili par izvanrednih pesama u svojstvu potpornih stubova, a i da upadljivo odskoči, ali uporedimo li čak samo jednu od bleđih pesama sa ovog albuma (setno-diskretno poletnu Halley’s Comet, o strahu od zaljubljivanja u nevreme) ili, pak, OverHeated, osetićemo da Ajliš superiorno poentira na planu zavodljivog splina znatno brže, lakše i elegantnije nego pominjano-prozivana Lana del Rej i brojni joj prateći, manje ili više uspeli i osobeni klonovi. Uz sve to, Happier Than Ever ima i prilično dosledno i artikulisano u delo sproveden idejni i narativni luk, pri čemu je mlađana Bili iskreno i za nas nadahnujuće zapitana nadolazećom zrelošću i budućnošću.

Jednostavno, kada u My Future šaputavo otpeva da je zaljubljena u svoju budućnost i da jedva čeka da se upozna sa njom, i starija i zrelija publika, i ona koja teoretski pripada uzrastu njenih roditelja oseti samopouzdanje sa kojim je (a uz primetnu samoironiju) Bili Ajliš spremna da se igra i sa konceptom varljive budućnosti, pri čemu su iskusniji slušaoci već neko vreme u, nazovimo to, otkaznom roku po pitanju zabluda o boljim i spokojnijim danima i izdanjima.

Nimalo iznenađujuće, Ajliš se na ovom albumu bavi i izazovima slave koje je već okusila, ako nije i stupila u čeoni sudar sa neumitnim gubitkom privatnosti i prava na istu; to je najupadljivije u I Didn’t Change My Number, NDA i Not my Responsibility (već poznata posetiocima njenih koncerata nakon uspeha prvog albuma, a sada prevedena u „vode“, gle čuda, besprekorno stilski izvedenog, lenjo prošaputanog spoken word izraza). S druge strane, Lost Cause i u uši i umove slušalaca dovodi asocijaciju na zvuk devedesetih u kojem se svako malo nalazilo mesta i za ukrase na tragu hip-hop bitova i sličnih zahvata.

U suprotnom uglu su pozicionirane, slobodno to možemo nazvati tako, najnežnije i najpipavije pesme sa ovog izdanja – temeljno svedena, a naglašeno lahorasta i melodična Your Power u tom pakovanju zauzdano setnog neo-folka pripoveda o transgeneracijskim vezama, te Getting Older, koja i otvara album, uz malo podsmeha vlastitoj poziciji baš mlade junakinje koja treba da saopšti nešto mudro i proživljeno na temu prolaska vremena i sa njime povezanog staranja potcrtava pomenutu nežnost, a koja naprosto kulminira u prefinjenoj i eteričnoj Everybody Dies (sa pitalicom na temu zašto bi iko poželeo da ostane na Zemlji ako ćemo ionako svi umreti, jer zasad boljeg i dostupnog rešenja i ishoda nema), kao i u istinski zanosnoj Billie Bossa Nova, gde se već isticana iskrenost i ubedljivost ispoljavaju u samo nekoliko tonova.

Ovde se svrstava i Male Fantasy (ispevana iz vizure devojke koja se gledanjem pornića teši zbog slomljenog srca usled raskida, što svakako jeste svež i hrabar otklon u odnosu na ono što se iz ovih ili onih ponuda i dalje označava terminom tinejdžerskog popa). A razuman dug prvom albumu zatičemo u pomalo rutiniranim ali svakako funkcionalnim Therefore I Am i Oxytocin, pri čemu naglašeno hitična drugopomenuta svakako tek čeka svoje sigurno brojne remix razrade, budući da se čini i da je spravljena sa tom sudbinom na umu.

Dok povoljan utisak dopunjuju naslovna pesma i Goldwing, za kraj dovoljno je već osvedočenima i tog statusa i stanja potpuno svesnih posvećenika skrenuti pažnju da se nedavno pojavio izrazito prikladan, odmeren i sveukupno uspeo koncertni dokumentarac naslovljen Happier Than Ever – A Love Letter To Los Angeles.

Reditelji Robert Rodrigez i Patrik Ozborn su jednostavno krenuli mustrom samog albuma, te je i njihov izbor i rad određen tim zahvatom diskretno estetizovanog ogoljavanja do same suštine – Bili Ajliš (uz kratke animirane, vezivne segmente) tu pratimo kako izvodi pesme sa ovog albuma bez ičega suvišnog, a u pratnji brata, benda, filharmonijskog orkestra i u jednom trenutku dečijeg hora, čiji je nekada, očito ne tako davno i sama bila delo.

Bez imalo praznog hoda i sa snažnim i postojanim fokusom na same pesme, ovaj svedeni ali uglađeni  rokumentarac bez ikakvog preterivanja i bučnih poteza (i uz samo par odevnih kombinacija!) prati nit albuma, lišavajući sliku i ugođaj svega iole efemernog. Naprosto, splin je splin i kada valja brzo ulazi i pod kožu i u uši i obližnji im mozak. A Bili Ajliš je nanovo dokazala da tu sva čar nije u gotovo pa zatvorenim očima, tamnim i upadljivim obrvama i pritajenoj tinejdžerskoj teskobi. Ovde ima i golemog dara, podosta dobre muzike, svežih ideja i hrabre iskrenosti da se bude ono što se u datom trenutku, pa još pod svetlima reflektora mora ili jedino može biti.

Naslovna fotografija: Shutterstock