„Samoj sebi sam u lice pljunula…“ : Kritika filma „Napad holivudskih klišea“

I na današnja gledanja to se čini kao baš ubedljiva i korenita revolucija – negde krajem prošlog veka mlađi scenarista Kevin Vilijamson i reditelj (tada već nesporno iskusni) Ves Krejven pred gledaoce (kako se brzo ispostavilo, ne samo pred bespogovorne ljubitelje žanra) doneli su nešto zbilja nesvakidašnje – postmodernu, a žanrovski krajnje konsekventnu metafilmsku ekstravagancu na temu opštih mesta tada savremenog horora, izvrsan Vrisak. Tako nešto se naprosto nije javljalo ranije, film je imao silovit uticaj na žanr (koji se, doduše, brzo, ipak vratio na one čuvene mitsko-fabričke postavke), te ni ne čudi što upravo ingeniozni autorski zahvat gorepomenutog dvojca predstavlja središnju tačku šarmantnog, poletnog i ubojitog metafilmskog, tematskog dokumentarca iz Netfliksove ponude – Napad holivudskih klišea! (Attack of the Hollywood Cliches).

Pomenuti novitet iz Netfliksovog premijernog kataloga ni nema nameru da dobaci do prevratničkih dometa Vriska, ali gledaocima nudi obilje hitro i nadahnuto iznetih informacija, detalja, trivija i pojašnjenja iz domena narečenih holivudskih klišea. Čini se da autori ovde kreću od zdravorazumskih zaključaka – postoji izvesna, a uvek dobrodošla lagodnost, prijatnost, te osećaj spokoja i topline kada se nađemo na poznatoj teritoriji, kada se u šumi novih izazova i sadržaja susretnemo sa onim što već znamo i pomno osećamo. U tome je ta osnovna i polazna čar opštih mesta, stereotipa, klišea…

Uostalom, povremeno ponovo glumica Kajli Minog je otpevala hit u slavu te ziheraške, ali sasvim razumljive i duboko ljudske bojažljivosti (Better the Devil You Know). Sa klišeima se, naprosto, lakše diše, tu je i dodatna čar u vidu naleta povremene superiornosti sa kojom se onda obrušujemo upravo na Holivud, od koga (barem kada je reč o uspelim primerima tamošnje filmske konfekcije) barem podsvesno možda upravo to i tako prvenstveno i očekujemo.

Otud, kanda, i naglašeno dobronameran ton koji dominira ovim zgodno i umešno skockanim i upakovanim informativno-tematskim dokumentarcem sa Robom Louom (u posprdnom mu tonu znanom iz legendarnog sitkoma Parks and Recreation) na poziciji domaćina. Ovaj jednosatni film ništa ne problematizuje – pre se sa podosta tačnosti i samopouzdanja može utvrditi da on jednostavno nadahnuto i duhovito u ekonomičnom izrazu beleži i komentariše stvari, bez imalo želje da jetko proziva ili ponudi svežija rešenja za stare i okoštale probleme u holivudskoj naraciji i dramaturgiji, ali i tamošnjem doživljaju sveta.

Tako se pred gledaocima u rafalno brzom ritmu nižu vickasti osvrti na ono davnih dana ukorenjeno i potrošeno – rastanci na aerodromu u finišu filma, opsednutost opšte poznatim i oku i umu uvek gladnom putovanja i eskapizma ugodnim lokacijama (naravno, sa Parizom na čelu te kolone), prazna baterija mobilnog ili gubitak mreže u najnepovoljniji mogući čas, dobrohotni i pogibeljni tamnoputi periferniji likovi koji su tu da podstaknu bele udarne protagoniste na konačnu spoznaju i promenu, uvek nekako u isti mah provokativni i krotki prikazi seksa na filmu, datosti horora (uvek prvo nastradaju najraskalašnije i najputenije devojke), smrt kvir likova pre nego što stupi odjavna špica, zelene i crvene žice na bombama koje samo što nisu eksplodirale, nerezonski jump scare-ovi, razni montažni i zvučni efekti decenijama i decenijama na koti prvog izbora tamošnjijh kreativaca i filmskih zanatlija…

Napad holivudskih klišea protekne gotovo u trenu, autoironija deluje ubedljivo, iskreno, sasvim na mestu i lekovito i po gledaoca koji je osvedočeno svako malo spreman da Holivudu zarad valjanih darova oprosti i istoleriše mnogo toga, komentari su vispreni i duhoviti, film je montažno besprekoran sa, nimalo iznenađujuće, pregršt konkretnih, krajnje preciznih i rečitih ilustracija, nema zalutalih sagovornika, pominjani duh nepobitno dobronamerne sprdnje i satire je znalački sproveden u delo do poslednjeg kadra ovog ostvarenja…

Nekako najkrupniji dar na koncu biva ono što je implicitno dato u ovom delu koje je istovremeno i dobrodošla oda kinofiliji koja je katkad i pomalo iracionalno strpljiva i postojana – podsećanje na važnost što češćeg podsmevanja samome sebi i vlastitim navikama i primerima lenjosti, što onda barem teoretski može da vodi ka nekakvoj promeni u pravcu boljeg, promišljenijeg, neuobičajenog, atipičnijeg, hrabrijeg… Tamo gde je kliše možda i dovoljno plodno tle za nove snove i odvažnije ideje i pristupe.

Fotografije: Netflix