To je stvaran strah u meni: Kritika Netfliksovih filmova „No One Get Out Alive“, „The Guilty“ i „There’s Someone In Your House“
Tokom ovih par sedmica za nama Netfliks nam je isporučio još tri premijerna igrana filma koji, podno sve svoje međusobne, lako uočljive raznolikosti, imaju dosta toga važnog u smislu zajedničkih sadržatelja. Recimo, to što su u pitanju nedvosmisleno jasno žanrovski profilisani filmovi, to što su sasvim upotrebljivi u gledalačkom smislu i to što u njima nema kod Netfliksovih filmova prečesto prisutne, prilično iritantne i nefilmične razmetljivosti.
A pritom ih sve krasi i sasvim razumna minutaža (konkretno, u rasponu od 85 do 96 minuta), što je gotovo pa neviđen slučaj tokom čitave ove ere neprolazne Netfliksove minutaže i na planu premijernih ostvarenja igrane podsorte.
- No One Gets Out Alive
Za početak – sa podosta sigurnosti se već sada može ustvrditi da reditelju Santjagu Menginiju u bliskoj budućnosti slede rediteljski angažmani u znatno rasterećenijim budžetskim ligama, a sve to na konto onoga što je pokazao u ovom svom celovečernjem prvencu. Nominalno, u pitanju je britanski film koji, pak, opisuje užas mlade žene iz Južne Amerike bez validnih dokumenata prilikom pokušaja da u Ohaju pronađe sigurnu egzistenciju.
Sa jedne strane imamo tipsku, naturalističku dramu primetnog društvenog angažmana koja u žižu stavlja, reklo bi se, nepremostiv sociološki čemer mnogobrojnjih željnih novih početaka i dugo (možda i predugo?) snevanih srećnih ishoda, sa druge grafički odrešit i prilično napet, neprijatan i jeziv horor sa elementima i natprirodnog, a na tom skladno skrojenom spoju imamo i mudro rabljenje onog čuvenog motiva konradovskog srca tame koje vreba uvek i bez predaha.
Povoljan utisak da se na očito omeđenom prostoru kaže dovoljno toga kinestetički vredno u najvećoj meri je zasluga reditelja i njegove evidentne veštine na planu pripovedanja i stvaranja iluzije preteće atmosfere, ali i odlične, iznijansirane glume Kristine Rodlo, dok pomenutu sveukupnu impresiju kvare vizuelna (šminkerska i srodna) konačna rešenja u trenutku kada naša nesrećna junakinja spoznaje koren zla u pansionu iz koga nikako ne uspeva da utekne u ovoj zgodnoj i inteligentno stilizovanoj drami užasa koji prostiču iz uvek prisutnog zla.
- The Guilty
Stvarnosno čini važnu dimenziju i u ovom američkom prepravku istoimenog danskog festivalskog i komercijalnog uspeha od pre par godina; rezonski, zadržana je ciljana narativna i dramaturška kamerna i mikro-postavka, policajac, trenutno uposlen na telefonskoj službi za prijavu interventnih slučajava tokom samo jednog napetog dana pokuša da u više krakih i napetih mahova pomogne ženi sa druge strane veze koja je, kako tvrdi, oteta i čiji je život ozbiljno ugrožen.
Holivudski reditelj, odnosno, bolje reći – izvršilac rediteljskih poslova (jer u njegovom slučaju, a na uzorku ovih četvrt veka rediteljskog delovanja na planu produkciono viđenijih filmova, teško da ikako može biti reči o autorstvu) Antoan Fukua, sasvim očekivano, uradio je gotovo pa direktan, ako ne i doslovan prepravak (rimejk) slavnog skandinavskog izvornika.
Istina, scenarista Nik Picolato (inače, i književnik, a, između ostalog, zaslužan i za odlične prve dve sezone serije True Detective) uneo je nekakve izmene, pre svega, sitnije dopune u smislu motivskog i psihološkog profila ključnog (zapravo, jedinog) lika pred našim očima, ali to ipak nije dovoljno za upadljiviji odmak od polaznog nadahnuća i materijala.
S druge strane, filmom, nimalo iznenađujuće, dominira suvereno i postojano odlična gluma uvek pouzdanog Džejka Džilenhola, dok su na vokalnom planu Rajli Kio i Piter Sarsgard pružili više od svojih kolega sa severa Evrope. Da li je to dovoljno da se ovaj film posmatra kao samosvojan rad uverljivog razloga postojanja, očito zavisi i zavisiće od pojedinačnih procena i preferenci svakog pojedinačnog gledaoca-namernika.
- There’s Someone in Your House
Patrik Brajs se za narečene više holivudske budžetske (a katkad i kreativne lige) preporučio horor-diptihom Creep i Creep 2, proisteklom iz, doduše, poprilično sveže baštine tamošnjih mamblkor-filmova, a sada je pod okriljem Netfliksa izašao sa dobrim, ali, nažalost, i slešerom koji do kraja nije iskoristio svoje potencijale.
Na prvi pogled, i tu imamo rutinsku postavku, neko (ubica sa maskom svoje trenutne/blisko buduće žrtve) kreće da ubije tinejdžere koji pohađaju istu srednju školu, a koji su povezani međusobnom bliskošću i/ili trvenjima.
Brajs odlično počinje, brzo se stiče utisak da pred očima imamo znatno nadahnutiji i kreativniji pristup materijalu (film je ekranizacija zapaženog romana o mladima autorke, pak, najprepoznatljivije po romansama za te naraštaje), ima prilično i maštovitosti u postavkama užasa, da bi, avaj, u drugoj polvini, a posebno u završnoj trećini ovaj film ipak zabasao duboko na teritoriju tipskog i očekivanog.
Ipak, povoljan utisak dobija na težini ako se u obzir uzmu i zrele glumačke kreacije većine tumača udarnih uloga, a posebno aspekt filma koji otvoreno problematizuje duboko ukorenjenu naviku brze i temeljne stigmatizacije onih koji su u mladim godinama, što iz slabosti, što iz nepromišljenosti (a obe te odrednice idu uz korensku nesnađenost mladih, zar ne) počinili greške, evidentne gluposti i omaške u proceni.
U zbilja poraznoj ponudi recentnih horora, ovaj Netfliksov naslov, uz očigledne nedostatnosti, ukupno uzev, ipak čini vidno zdraviji deo ponude, kojem ima smisla pokloniti pažnju.
Naslovna fotografija: Netflix