Gistro priče: Stepenik
Tu kod mene u kraju renoviraju krov jedne stare, velike kuće. Radnici vredno rade, od jutra do mraka. Nisam siguran koliko to ima veze sa tim što su vredni, a koliko s tim što investitor ima novca. Pa kad imaš veliki budžet i most preko Dunava možeš napraviti za par meseci, a kamoli krov za nekoliko dana. A kako ne bi imao kada ti na autu stoji logo vladajuće stranke?! Na pitanje jednog komšije otkud lova za danonoćni rad na krovu jedne obične i poprilično oronule kuće, investitor mu je iz auta rekao da ništa ne brine, te „da je to naša stvar”. Mislim da se na italijanskom „naša stvar” kaže „koza nostra”. Čuo sam za taj izraz u jednom filmu.
Jedan od radnika sa tog gradilišta svako jutro doručkuje u pekari u kojoj kupujem hleb. Ulaz u pekaru ima dva stepenika, od kojih je jedan dobro okrnjen. Prvih nekoliko puta sam se zamalo spotakao, ali u međuvremenu sam počeo da ga preskačem. Radnik svako jutro sedi na tom krnjem, jede burek i pije jogurt. No, to nije radio u ponedeljak. Kada sam došao do pekare, video sam radnika sa dve kofe, lopatom i mistrijom kako malteriše onaj krnji stepenik. Čekajući u redu u pekari, saznao sam da se ranije tog jutra jedna starija žena saplela na krnji stepenik i dobro ugruvala. Nakon toga, radnik je došao sa kofama i alatom i rešio da ga popravi. Gazda pekare mu je rekao da nema novca da mu plati, a ovaj da mu ne treba novac. Uostalom, želi da mu bude udobno kada doručkuje svoj burek. A radiće onaj krov u komšiluku bar još četiri dana. I čovek ga je popravio. Očas posla.
U svakoj noći ima malo svetlosti. Iza najlepših mesta na svetu stoji najveći bol. U svakom lošem ima nešto, bar malo dobro. Nigde ništa nije crno-belo. Treba imati u vidu ove činjenice pre nego što se počne osuđivati neko ili nešto. Jer kritikovanje je uvek bilo mnogo lakša rabota od razumevanja. Bilo čega, bilo gde.
Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić Skoča
