Marko Marković: Volim pozorište i bavim se njime zato što ga volim

Glumac Marko Marković, iako rođeni Kragujevčanin, dugo već Novi Sad doživljava kao svoj. Tu je diplomirao na Akademiji umetnosti u klasi profesora Vide Ognjenović i Ljuboslava Majere, a nakon 14 godina „pečenja zanata“ u Somboru, u Srpskom narodnom pozorištu sada je i zvanično.

„U Somboru sam bio lepo prihvaćen. Po meni je to jedan od najboljih naših teatara, ali mislim da je zdravo da glumac menja sredinu. Pozorište je živa stvar, menja se i unapređuje. Pozorište čine glumci i pozorište je tamo gde si ti, tako da ću ja sada praviti neko svoje u Novom Sadu, pitomom gradu iz kojeg zapravo nikada nisam ni odlazio. Mnogo ga volim budući da je u skladu sa mojim karakterom, temperamentom, načinom na koji sam vaspitavan. Tu sam našao čestite i drage ljude, kumove, prijatelje do groba. Pamtim ga još dok su mi platani bili do čela i dok su lepo škripala vrata Akademije“, priča Marko Marković koga od ove jeseni gledamo i u predstavi SNP-a Golmanov strah od penala.

Reč je o delu Petera Handkea, u režiji Ane Đorđević u kom Marko igra depresivnog Jozefa Bloha.

„Handke je pozorišno neatraktivan, tako da je to prilično klizav teren. No, što više ulaziš u njega, postaje ti sve bliži i postaje ti jasnije šta on hoće da kaže, a to je da postajemo društvo zarobljeno u uspehu i da neuspeh može da bude vrlo oslobađajući. Handke je vrlo specifičan pisac koji sledi događaje iz glave i koji ne nudi lako štivo. Njegova jedna reč ume da odzvanja kao neka vrsta džingla, on je rokenrol u književnosti. Ono čemu se publika smeje u toj predstavi jesu banalnosti na koje pristajemo kao konvenciju. Jozef je antijunak koji odslikava koliko je depresija postala sastavni deo društva, pa i sporta – toliko se sportista danas leči od teške kliničke depresije…

A glumci? Imaju li glumci strah od predstave?

„Svaki dan! Kad su mlade kolege pitale Milutina Butkovića: ‘Čika Butko, kada će da prođe?’, on im je rekao: „Ne prođe, sine“. I tako je… Ima, doduše, glumaca koje gluma ne košta i sve je više onih koji dođu na predstavu sa picom ili hamburgerom, odigraju i odu kući… Ja ne mogu tako. Ne mislim da je alkohol ili kafana lek, ali moram nakon predstave da ostanem sa tim ljudima sa kojima sam krenuo na to ostrvo i sa kojima ću i sutra ploviti. Volim pozorište i bavim se njime zato što ga volim.“

Koliko je ta Markova ljubav plodotvorna svedoče i nagrade među kojima je i Sterijina za ulogu u predstavi Semper idem. Ovo „prvo remek-delo 21. veka u srpskoj književnosti“ (Teofil Pančić) i testamentno Đorđa Lebovića Somborsko pozorište je postavilo kroz četiri dela koja se gledaju ukupno čak 6 sati!

„To je dan koji se odvaja za katarzu. Ja sam na prvoj probi reditelju Gorčinu Stojanoviću rekao: ‘Ja ovo ne mogu, ja ne znam kako ću ovo da izgovorim…’ On me je posavetovao da snimim monologe. Izgovorio sam ih u telefon, išao ulicom i slušao ih kao mantru…  Do pet dana pred premijeru nisam bio u stanju da se sa nekim likovima oprostim, ali osećao sam obavezu prema roditeljima, najboljem prijatelju koji je otišao zbog bolesti, prema svom zapisu unutrašnjem… Dugo sam čitao samo taj roman koji svedoči o strašnim događajima. Preko puta Somborskog pozorišta je crkva na kojoj nažalost nakon restauracije nije vraćen natpis ‘Semper idem’ koji aludira da je zlo uvek isto. Odatle su Jevreji odvođeni u Aušvic na put sa kojeg povratak nije bio predviđen. Krenuo je tamo kao dečak i Đorđe Lebović. Neki Somborci ga pamte i lično. Plodan stvaralac. Bio je veliki protivnik režima Slobodana Miloševića i kao takav etiketiran kao ‘persona non grata’ i kao neprijatelj Srba. Može li čovek koji je preživeo Aušvic i koji je u ratu izgubio 24 člana direktne porodice biti na bilo čijoj strani i zagovarati mržnju? Kada bi za svakim stradalim u Aušvicu zvonilo zvono jedan minut, zvonilo bi neprekidno osam meseci, ali kako se i kaže u knjizi zvona ne zvone i zlo ne prestaje. Zbog toga je važno da takva predstava ma koliko bila potresna, posebno za Somborce, postoji i da se o njoj govori.“

A važno je da postoji i predstava kao što je Tartif Igora Vuka Torbice u kojoj Marko Marković igra Kleanta.

„Kad kažeš ‘Tartif’ ne možeš da ne kažeš ‘Torbica’. Kad kažeš ‘Torbica’ ne možeš da ne kažeš ‘Hinkeman’, ne možeš da ne kažeš ‘Carstvo mraka’. Kad kažeš ‘Carstvo mraka’ ne možeš da ne kažeš ‘Razbijeni krčag’, kad kažeš ‘Igor Vuk Torbica’, onda deliš ljude na one koji su ga znali i one koji nisu, na one koji su gledali njegove predstave, slušali ono što taj lepi dečak ima da kaže, a imao je mnogo tek da nam kaže. Drugi deo ‘Tartifa’ maltene sam gledalac i kao posmatraču ne može da mi se ne otme: ‘Čoveče, kako je on ovo upakovao!’. Osvešćujuća je predstava u smislu koliko smo svi spremni na podaništvo ničim izazvani i citaraću Igora: ‘Ako pristaneš da ti lekcije drži idiot, postaješ idiot’. Igor je uvek video ispred glumca, dobro je poznavao ljudsku prirodu, bio je beskrajno duhovit, talentovan, a sva ta lepota njegovog talenta i bića bila je pretočena i u njegovu fizičku lepotu. Takvog ga pamtim i mi ćemo tog ‘Tartifa’ igrati dok mrdamo, jer je on ovovremen, jer je priča o nama svima“, poručuje glumac.

Osim u teatru, Marka Markovića možemo gledati i na velikom platnu, u ostvarenju Pucnji u Marseju reditelja Gordana Matića.

„Meni je to zanimljiva tema, budući da volim istorijski aspekt. Film donosi ubistvo kralja Aleksandra na osnovu zapisa sa suđenja koje je slao naš pesnik Stanislav Vinaver. Dosta je tu interesantnih detalja koje je tada prosto bilo politički nekorektno pominjati, a neki od njih su mene kao čoveka zbunili i zaledili. Svako vreme ima neka svoja ubistva, nažalost. Sećam se da je Vlasta Velisavljević pričao kako je kao mali u luci sačekao kraljev kovčeg, a ja eto ne mogu da se kad prođem Nemanjinom ne setim onog snimka kada ranjenog Đinđića odvoze kolima“, kaže Marković.

Kao lepo iskustvo navodi i rad na triler televizijskoj seriji Močvara kroz saradnju sa autorima Olegom Novkovićem i Milenom Marković, kao i sjajnim kolegama među kojima je Goran Bogdan.

Trenutno Marko Marković radi na predstavi Tesla, izumetnik po romanu Vladimira Pištala Tesla, portret među maskama, čiju režiju potpisuje Nebojša Bradić. Iz SNP-a poručuju da to nije biografska rekonstrukcija jednog života, već priča koja se uspostavlja kao paradigma slike savremenog sveta. U tom svetu se vodi večita borba između onih koji vide dalje i dublje, koji ispod pojavnih oblika naslućuju moćne sile koje žele da oslobode i onih drugih, čiji se uvid u snagu tih sila ograničava na potrebu da ih kontrolišu i nadziru. Tesla u drami stvarnost detektuje intuicijom, te se zbog toga imenuje onako kako je to svojevremeno učinio Laza Kostić. Deo predstave, publika će imati priliku da pogleda za Doček 2022, 31. decembra na Trgu slobode, dok je zvanična premijera zakazana za 22. januar.

Kada nije na sceni, nesuđeni lekar i veliki poštovalac Danila Kiša, Marko Marković voli da uživa u prirodi, od šumadijskih sela do Dunava, i ćerkici Neri. To je, kaže, suština života.

Autor naslovne fotografije: Srđan Doroški