Psujem te, živote… psujem jer te volim!: Kritika prvih pet epizoda serije „Nečista krv“
Za kritički prikaz to nije od presudne važnosti, ali za kontekst, kao i za podsećanje da se pretpostavljeni ukus većeg dela publike nekako nedopustivo prečesto uzima zdravo za gotovo svakako jeste, te možemo da ovu priču u nekoliko hiljada slovnih mesta otpočnemo i sveže pristiglim ciframa, koje nam kažu da je seriju Nečista krv tokom vikenda za nama pratio je svaki treći gledalac u Srbiji. Već na prvi pogled jasno biva da je reč o atipičnom radu za ovdašnju serijsku ponudu ukupno uzev, a na šta je publika, dakle, zdušno reagovala, pri čemu je sva prilika da tolika gledanost ne proističe napamet, čisto iz udarnog i najprestižnijeg termina za taj tip programa.
Takav ishod je posve pravičan, jer Nečista krv, sada i u serijskom vidu, zbilja nudi nešto nesvakidašnje za dominantnu televizijsku ponudu na ovdašnjim i okolnim prostorima. Istina, osnova je prilično zdrava – Boru Stankovića pomniji poznavaoci srpske književnosti spremno smeštaju u sam kreativni i vrednosni vrh naše književne baštine, a poštovanje prema Stankovićevoj literarnoj zaostavštini u ogromnoj meri prevazilazi refleksnu vezanost prema sigurnom i opšte poznatom delu školske lektire.
Naime, Stankovićeva proza, a isto važi za njegov svet, odnosno, svet njegovih junaka i opsesivnih motiva, i dalje je intrigantna i vibrantna, što jeste potcrtano ovom ekranizacijom, proisteklom, da naglasimo i da podsetimo i na to, iz scenarija iz pera još jednog velikana Voje Nanovića. A Nanović je u Stankovićevom književnom univerzumu mudro i precizno prepoznao paralele onom što nekako instinktivno prepoznajemo kao trope i stileme prekookeanskog doživljaja vesterna.
Reditelj Milutin Petrović, koji je režirao film Nečista krv – Greh predaka, ali i prvih pet epizoda ove serije (a na njih se odnosi ova kritika „u toku“) brižljivo je ispratio taj dragoceni trag, spojio brojne i dalje potentne osnovne odlike vesterna, vešto ih kalemeći na srpski kontekst iz tog burnog vremena stvaranja iole moderne srpske države i emancipacije i oslobađanja od turske okupacije i pratećeg jarma, te smo u krajnjem zbiru dobili nešto već u samom zametku dovoljno zanimljivo i privlačno – ovdašnji odgovor na istern (eastern – spoj vesterna sa specifičnostima Istoka, dakle, nimalo geografski i kontekstualno bliskim mu adresama).
Serija Nečista krv (vagano na uzorku prvih pet epizoda) je intrigantna i mnogoljudna isprva porodična, a ubrzo i društvena hronika jednostavnog krovnog koncepta – utemeljena u slabost karaktera, varljivost okolnosti, a nekada i stvarne nemogućnosti iskoraka u odnosu na društveno uvreženo i uslovljeno, a što je naglašenije bilo primetno u ranijem dobu, a posebno tu, na prelazu, na „štepu“ ere kojoj je očito odzvonilo i maglovite bliske budućnosti. U tom smislu, Nečista krv jednako toga crpi iz jasne svesti o osvedočenoj univerzalnosti tema i istina o kojima je Bora Stanković istrajno i nadahnuto pisao.
Konkretnije, prva polovina (a to se precizno odnosi na prve tri epizode) donela nam je vredno pojašnjenje izvesnih upadljivih nejasnoća u bočnim delovima osnovnog zapleta, recimo, važne detalje koji se tiču temelja odnosa likova koji tu tumače Vaja Dujović i Dragan Bjelogrlić, a tu je i jedna iznimno značajna mikro-scena u kojoj lik u tumačenju Marka Grabeža saznaje nešto izrazito važno, što će onda poslužiti kao uverljiv i postojan kamen-temeljac za dubok i nepatvoren tragizam put kog će taj nesrećni junak ove priče krenuti nešto kasnije.
Osim toga, na male ekrane je stigao (a svedoci smo gotovo redovnih i uvredljivih blefiranja i improvizacija upravo po tom pitanju kada je reč o prikazu nešto dalje prošlosti u filmu i na televiziji kod nas, posebno u ovih dvadeset godina novog milenijuma) zadivljujuće ambiciozan kostimografski i scenografski doprinos (za to su zaslužni Marina Vukasović-Medenica i Milenko Jeremić), kao i silina novih ili novijih glumačkih lica, od kojih su najzaokruženije role ostvarili Milica Gojković, Dejan Bućin i Teodora Dragićević.
Uz to, prve tri epizode su prilika da se uživa u pritajenom a sugestivnom koloritu i pouzdanom snimateljskom radu Erola Zubčevića, kao i vrsnom muzičkom skoru Aleksandra Ranđelovića, koji se nedavno odlično pokazao i u slučaju potpuno oprečnog Južnog vetra. Na sve to, jasno je da Petrović ovde radi sa materijalom koji ga očigledno nadahnjuje, pri čemu pod kontrolom pomno drži priču koja bi, tako bremenita temama, podmotivima, značenjima i implikacijama, vrlo lako mogla da se rasprši u paramparčad.
Iskreno govoreći, četvrta i peta epizoda, osim promene u vremenskom smislu, (priča se tu pomera za osamnaest godina docnije u odnosu na polaznu tačku) očitavaju i primetan pad u produkcionom smislu. Na to se nadovezuje i to što su one istovremeno i, nazovimo to tako, tranzicione, tj. epizode koje premošćuju radnju ka drugom vremenskom okviru i i donose uvek sklisku a zdravorazumsku smenu generacija u glumačkoj podeli, te se njihov domet i značaj ipak bolje sagledavaju kada se one pridodaju drugoj polovini ove sveukupno vrlo dobre serije.
Ono što je, mimo zamerki i falinki kojih nužno mora da bude, daleko važnije je da su nam autori na upečatljiv način predočili priču koju ima rezona pratiti i kojoj se veruje. Okovi fatuma, stalnih damara i poriva za osetnijom slobodom, osećaj sputanosti, aspekti putenosti u okruženju koje ipak najviše ceni uprizorenost, pa bila ona i blatantan privid i klimav konstrukt, balansiranje na razmeđi epoha, svetova i sfera uticaja koji ne mari za pitanja i cene ličnih sloboda i prava… sve je to Bora Stanković maestralno utkao u svoja dela, a serija Nečista krv u dovojno ubedljivoj i kinestetski validnoj meri prenela sada i na nešto manje ekrane.
Fotografije: Filip Andrejević/Promo
