Premijera kratkih igranih filmova „Kratke noge”

Premijera 5 kratkih igranih filmova pod nazivom Kratke Noge održaće se 17.12.2021. u 19h u Dvorani Kulturnog centra. Nakon filmova sledi razgovor sa autorima koji će voditi scenaristkinja i pesnikinja Maša Seničić.

Filmovi autora imaju kratke noge jer je put dug, jer noge još uvek rastu, jer te noge, pa i one kratke, vode svuda i jer one, zapravo, nimalo nisu kratke.

Ulaz je slobodan

Reditelji:

Viktorija Samardžić

Dora Jung

Aglaja Filipović

Olga Milisavljević

Hana Piščević

Hana Piščević – Budna deca sanjaju

Sinopsis: Kraj leta, Damza (12) uživa na divljoj plaži sa svojim drugarima Danilom (12) i Dorom (11). Damza ne razume svet odraslih niti pokušava da ga shvati, želi da napusti školu i ode u cirkus. Preko dana plutaju u moru, špijuniraju devojke koje se presvlače u svojim šatorima i prave narukvice da zarade pare. Noću Danilo i Nana sede u pesku i gledaju Damzu kako vrti vatru i vežba akrobatske trikove. Damzini roditelji su razvedeni i njegov tata je jedina odrasla osoba koja ga razume. Jedan dan, nakon nastupa na plaži, Damzi prilazi vođa poznatog cirkusa i nudi mu mesto u svojoj trupi. Damza to ne govori nikom osim majci, pokušavajući da joj objasni svoju ljubav prema cirkusu, ali ona to ne razume.

Priča je o odrastanju troje dece iz bivše Jugoslavije koja svoja leta provode na plaži i među kojima jedan od njih, Damza, želi da napusti školu i pridruži se cirkusu. Priča je i o tome koliko deca više doživljavaju a manje misle, za razliku od odraslih. Scenario je baziran na autentičnoj priči, likovima i lokaciji i zbog toga prava deca, naturščici i glume u filmu. Pokušala sam da stvorim jedan stilizovan, estetizovan svet u kome prirodnost i autentičnost proizilaze iz realnih likova i lokacija. U filmu postoje i nadrealni elementi kojima naglašavam dečji svet koji je otvoreniji od sveta odraslih. Ti motivi predstavljeni su u vidu ekscentričnih kostima (nalik cirkuzantima) u kojima se glavni likovi u nekoliko scena pojavljuju. Želja mi je da gledaoci ne znaju da li su se takvi događaji zaista dogodili ili su ih deca umislila i da to zapravo ne bude relevantno za film. Na taj način prikazujem subjektivni doživljaj glavnog junaka koji sanja o cirkusu.

Viktorija Samardžić – Dok sunce izlazi

Radnja se odvija jedno jutro. Pratimo obitelj; mamu (oko 40), tatu (oko 40), sina (oko 13) i kćerku (oko 17). Brzo saznajemo, iako se to još ne vidi fizički na njoj, da kćerka pati od ozbiljne progresivne bolesti koja u posljednje vrijeme postaje sve gora. 

Dok se otac sa tom činjenicom nosi tako da joj želi pružiti sve što još može, majka se pokušava držati normalne rutine odlažući, na taj način, suočavanje sa bezizlaznošću situacije. Do konflikta dođe tijekom rasprave oko toga da li da popuste kćerkinom nagovaranju i uzmu joj psa ili ne.

Što se teme tiče, mislim da meni to ide nekako podsvjesno, jer sam nedavno shvatila da sam manje-više istu temu imala u filmu sa druge godine (žena izgubi dijete tijekom trudnoće).

U to vrijeme isto nisam svjesno znala odakle mi ta ideja, ali vjerojatno je bilo povezano sa činjenicom da mi je mama tada bila vrlo bolesna i nedugo nakon što je film završen je i preminula. Okrenula sam stvar u glavi očito, ali mislim da je ono što me tjera da pišem i snimam filmove o smrti zapravo potreba za vjerom u nastavak nečega nakon smrti. Ili se zapravo toliko bojim smrti da si ne mogu priznati niti zamisliti nepostojanje.

U ovom filmu je to manje naglašeno, ili je možda presuptilno, ali zadnjim kadrom kada majka ostane sa psom sam željela reći da je ipak nešto ostalo od kćerke i nakon što je umrla. Bilo to nešto ugodno što daje nadu, ili kao u ovom slučaju nešto što nas podsjeća na gorku činjenicu da voljene osobe više nema… Kako god, život se nastavlja i moramo skupiti snage i krenuti dalje. To je također nešto što želim poručiti ovako teškim temama.

Dora Jung – Presuda

Advokat David Klug po službenoj dužnosti dolazi u zgradu pritvora na svoj prvi samostalni slučaj. Suočava se sa ženom koja je optužena za svirepo ubistvo svog muža. Ređaju se njegove posete istražnom zatvoru. Na početku one su skoro neme, bez emocija. Tek na trećem susretu ona mu priča kroz šta je prolazila u toj vezi, ali i o sistemu koji služi osveti jedne porodice i o tome koliko se slučaj komplikuje i prepušta u okrilje plemenskim pravilima patrijarhalne sredine. Kako su se njegove kolege ponašale kao režiseri sistematske odmazde, zbog čega ih je ona odbila.

Njihov poslednji susret pred zakazano suđenje odaje obostrano poverenje. David dolazi sa spremnom izjavom svog klijenta, prilagođava je okolnostima, izostavlja delove i tako pokušava da zadrži nadu za Aninu borbu pred sudom. Želi da pomogne ženi koja je žrtva nasilja, govori joj istinu u kojoj otkriva da ga je njena priča promenila. Priznaje da je i on bio sa razlogom poslat da obavi posao, ali da to više nije slučaj, traži Anino poverenje. David donosi odluku da sve svoje znanje upotrebi kako bi tu majku, već osuđenu, odbranio i ukazao na jedan od najvećih problema društva.

Film Presuda bio je podržan od strane Filmskog Centra Srbije i Ženske sigurne kuće. Film je prošao kao polufinalista na Solunskom festivalu Tsiff. 2021.

Aglaja Filipović – Sami Zajedno

Vraćajući se kući, Ines i Vuk se slučajno upoznaju u Beogradu. Zbog nepredvidivih okolonosti prinuđeni su da dele hotelsku sobu. Dvoje mladih koji su odlaskom vani postali stranci u svom gradu otvaraju se jedno drugom tražeći sigurnost.

Pripadam generaciji kojoj je jedan od prioriteta odlazak iz zemlje. Bila sam u prilici, ali nikad nisam donela finalnu odluku. Održavajući kontakt sa prijateljima koji su otišli, primetila sam da se dešavaju neizbežne promene i da ih svako od njih individualno prihvata. Uglavnom njihove posete Beogradu postaju sve ređe, za to vreme neki se apsolutno prilagode, dok drugi to teže prihvataju. Ovom temom se bavim i u kratkom dokumentarnom filmu Klizište koji prati mladu Beograđanku Helenu, koja je na doktorskim studijama u Londonu. U procesu istraživanja i stvaranja tog filma otkrivam niz prepreka s kojima se suočavaju, težeći da ih prevaziđu, ljudi koji nisu više u svojoj zemlji. Ključnu ideju za ovaj scenario dobila sam u razgovoru sa Helenom, koja između ostalog, u jednom trenutku kaže: „Ja ću zauvek biti stranac u Beogradu”.

Olga Milisavljević – Blago puževima

Ninina majka u polusnu nesvesno izgovara kletvu da ukoliko Nina nastavi sa svojim ponašanjem, njena ruka će se osušiti kao posledica Božije kazne.

Nina počinje duboko da razmišlja o nadolazećoj kletvi i da sve intenzivnije misli o smrti i svojoj krivici. U kući u kojoj su pomešani signali ljubavi i straha, nežnosti i psihičkog zlostavljanja, Nina ne oseća uporište i povlači se u sebe dok pokušava da umilostivi Boga. Kada shvati da joj niko neće pomoći, Nina spoznaje da jedina osoba kojoj se nije obratila za pomoć jeste ona sama.

Naslovna fotografija: Unsplash