Nevena Nerandžić: Ljubav je najbolji pokretač

Od prvog broja smo vas istrajno navikavali da uvek možete da računate da ćemo vam uporno skretati pažnju i na mlade kreativce čije vreme tek stiže i koji upravo sada ulaze u žižu javnosti i svojim se postignućima preporučuju kolektivnom dužem nezaboravu. Na tragu te naše misije kroz ovaj razgovor vam predstavljamo mladu glumicu Nevenu Nerandžić, i to sa dva baš aktuelna i fina povoda u samom finišu ove prilično mučne 2021. godine – ona u hit-seriji Nečista krv igra zamašnu rolu nepokorene Vaske, a u mjuziklu proisteklom iz filmskog klasika Flešdens tumači glavni ženski lik.

Kako je izgledao tvoj put do uloge Vaske u Nečistoj krvi, koliko i kojih prepreka si prevazišla do te tačke?

Što se tiče samog puta ka dobijanju uloge, mogu da kažem da je to trajalo nekoliko meseci, da je postojalo više krugova kastinga, što smatram sjajnim poduhvatom produkcije i reditelja jer mislim da su, zahvaljujući takvoj studioznosti, zaista napravili sjajnu podelu i da je svakom od glumaca dodeljena uloga koja mu na neki način pripada. Što se tiče mog upoznavanja sa Vaskom i pripajanja njoj, to je bilo jedno uzbudljivo putovanje za mene. Moj zadatak je bio da se bavim njenim životom od 16. do 30. godine. To bi se moglo nazvati preprekom, s obzirom na to da ja u tom trenutku imam 23 godine i da je moje životno iskustvo daleko bezbrižnije od njenog, ali sam to doživela kao izazov sa kojim sam se uhvatila u koštac i koji sam, nadam se, dobro savladala. Najvažnije je bilo da je ispoštujem i dobro predstavim.

Povezani članci

Mafini sa čokoladom – brz i jednostavan recept da uvek ispadnu savršeno

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

Reč je o zamašnoj minutaži i saradnji sa znatno iskusnijim kolegama i koleginicama. Sećaš li se konkretnog trenutka kada si spoznala i osetila da si spremna za jedan takav poduhvat?

Mislim da niko nikada ne može da kaže da je spreman za tako nešto, pogotovo što je naš posao donekle nestalan i, kada ste mladi, vi ne možete da znate da će vas neko zasigurno angažovati. Sve što možete je da date sve od sebe na kastingu i, u slučaju da vas odaberu, pokažete svu spremnost, radost i odgovornost prema tome, koji dođu sami od sebe kao neka nagrada za taj trud. Mogu da kažem da mi je bila čast da sarađujem sa svakim svojim kolegom i svakom svojom koleginicom na ovom projektu.

Koji je utisak na tebe ostavio svet iz proze Bore Stankovića sada kada si u njega ušla mimo predubeđenja u vidu, recimo, odnosa prema obaveznoj školskoj lektiri, u svrhu nastanka prilično opsežne televizijske serije?

Dela Bore Stankovića su, po mom mišljenju, štivo koje nije dovoljno pročitati jednom kada ste srednjoškolskog uzrasta, bilo da je obavezno ili ne. Ono što sam ja shvatila je da se vaš doživljaj tih priča menja sa svakom godinom za koju ste bogatiji. Njegov svet je pun lepote, ljubavi, ali i mržnje, pun strahova, pun patnje i tuge, ali i radosti i mislim da to čovek može da sagleda onoliko koliko je u tom trenutku spreman da se prepusti. Ja jedva čekam da se ponovo susretnem sa svim ovim kada budem još zrelija i vidim kakav će utisak na mene ostaviti tada.

U slučaju Nečiste krvi sarađivala si sa obojicom reditelja – dakle i Milutinom Petrovićem i Goranom Stankovićem, kako si se snašla u toj podvojenosti?

Iskreno, kada govorim o ovom projektu, teško mi je da uopšte upotrebim „podvojenost“ kao reč, jer su i Milutin i Goran, iako sa možda različitim pristupima, radili za isti cilj. Ja sam imala tu čast da sarađujem sa obojicom, najpre sa Milutinom gde sam igrala Vasku kao devojčicu, a zatim sa Goranom gde se ona već razvija u jednu ženu koja donosi sopstvene odluke. Tako da je svako od njih dvojice na svojstven način doprineo razvoju priče svih likova, tako i mog. Saradnja je bila sjajna sa obojicom.

Koji ti je aspekt Vaskine priče i muke bio intrigantniji – njene potrebe za isprva tihom pobunom unutar porodice jasno određenih uloga i čvrste hijerarhije ili njenog spoznavanja zakona puti/putenosti?

Mislim da najveća intriga leži u spoju ta dva aspekta. I da jedno proizilazi iz drugog – kako ta strast sa kojom se ona bori i u kojoj izgara utiče na njeno ponašanje u porodici kojom vlada patrijarhat.

U dobrom broju scena partner ti je Leon Lučev, kako ste prevazišli tu upadljivu disproporciju po pitanju iskustva rada na filmu/televiziji?

Kada sam saznala da će mi Leon igrati oca, jako sam se obradovala, ali sam, moram priznati, imala i veliku tremu. Međutim, već na prvom zajedničkom snimanju je ta trema iščezla, jer je Leon divan kolega koji svoje iskustvo nesebično deli sa drugima, samim tim od njega može mnogo da se nauči. Ni u jednom momentu nije učinio da se, zbog manjka iskustva, osetim poljuljanom ili nesigurnom. Svaku scenu smo zajedno analizirali i svačije mišljenje je bilo vredno pažnje i razmatranja. Tako da se ta disproporcija vrlo brzo izgubila, jer sam sa Leonove strane osetila veliko poštovanje, kao da smo godinama već radili zajedno. Jako sam mu zahvalna na svakom savetu koji sam od njega dobila i nosiću ih uvek sa sobom u daljem radu.

Dolaziš sa novosadske Akademije umetnosti, da li se napokon skratio put tamošnjih diplomaca i talenata do pune pažnje beogradskih kreativaca i producenata?

Čini mi se da se u poslednjih par godina to konačno dešava, što je predivna stvar i, kao neko ko je diplomirao na toj Akademiji, znam koliko je ona iznedrila talentovanih, radnih ljudi vrednih pažnje. Mislim da je naša Akademija kao nekakva škrinja sa raznim blagom i da je konačno vrednost tog blaga počela da se sagledava i procenjuje.

Aktuelna je i tvoja glavna uloga u ovdašnjem teatarskom viđenju čuvenog Flešdensa u Pozorištu na Terazijama, reci nam nešto o tome, interesovanje javnosti je poprilično, a, kanda, i očekivanja budući da se radi o voljenom filmskom hitu…

Sam naslov Flešdens budi veliku odgovornost u glumcu. Bio je veliki izazov baviti se tom pričom kada uzmete u obzir očekivanja publike koja su, prirodno velika. Moram da kažem i mislim da to govorim u ime celog ansambla, da smo jako ponosni što smo uspeli da izvedemo premijeru onda kada je bila planirana, s obzirom na okolnosti u kojima se nalazi ceo svet a u vezi sa korona virusom. Inače, predstava je malo drugačija od samog filma, priča je dosta složenija i na dublji način se bavi socijalnim pitanjima, ali i ljubavlju. Zaplet počinje susretom i rađanjem ljubavi između Nika Harlija, koji je već svojim rođenjem u bogatoj porodici predodređen da bude veliko ime i Aleks Ovens, devojke koja živi na samom dnu socijalne lestvice i koja mora da radi više poslova da bi preživela, a na sve to ima san da upiše prestižnu baletsku Šipli akademiju. Predstava traje dva i po sata, publici obećavamo zabavu, ali i bujicu emocija. Inače, postoje dve ravnopravne podele. Ulogu Aleks delim sa Minom Nenadović. U mojoj podeli su: Slaven Došlo, Milena Živanović, Marta Bogosavljević i Tatjana Dimitrijević, dok su u Mininoj: Arsenije Tubić, Mitra Mladenović, Bojana Račić i Teodora Tomašev. Ostatak glumačke ekipe se ne menja i to su naše divne kolege koje su deo stalnog glumačkog ansambla Pozorišta na Terazijama: Miroljub Turajlija, Tatjana Bošković, Slobodan Stefanović, Milan Antonić, Danijel Korša, Valentina Pavličić, Aleksandar Dunić, Milena Moravčević i Jelena Arsić.

Pojasni nam onda kako to izgleda rad na tako krupnoj ulozi a u kontekstu alternacije sa koleginicom.

Raditi na takvoj ulozi, na liku koji je opšte poznat ljudima, a ostaviti svoj trag je jako veliki izazov. Meni je najveći izazov bio da savladam igrački aspekt. Međutim, to što sam imala Minu pored sebe mi je davalo vetar u leđa. Divno je kada vam se energije poklope sa koleginicom koja radi isti lik. Nas dve smo se međusobno dopunjavale, kritikovale, podržavale i podizale u slučaju da neka poklekne. I ne samo da sam imala sjajno iskustvo u radu sa njom, već sam stekla i prijatelja.

Na tragu priče o mjuziklu Flešdens, mogli bismo da se malo dotaknemo i tvog rada na polju muzike…

Muzikom se celog života bavim iz ljubavi. Nažalost, nikada nisam upisala muzičku školu, ali nisam dozvolila da me to remeti i odvrati od tog sveta koji je pola mog bića. Na Akademiji sam sama počela da učim da sviram klavir, i savladala sam neke osnove, toliko da mogu da sebi udovoljim sviranjem i pevanjem. Što se kaže, za svoju dušu. Međutim, volela bih da se tome nekad posvetim ozbiljnije. Imala sam sreću da imam sjajne profesore pevanja Agotu Vitkai Kučeru i Gorana Stragara. Takođe, rad na Flešdensu i saradnja sa stručnjacima poput Vesne Šouc, Milana Nedeljkovića i Aleksandra Sedlara mi je mnogo značio i doprineo iskustvu.

Za vreme studija, moji prijatelji i kolege i ja smo osnovali bend „Stefan i akustični gadovi“ i imamo performans koji je na granici između predstave i koncerta pod nazivom „Karabe“ koji smo ranije igrali u Pozorištu Promena na Akademiji, a planirana je i premijera vrlo uskoro u Pozorištu Mladih u Novom Sadu. Publika koja nas je do sada pratila obožava muziku koju pravimo i teme kojima se bavimo: neozbiljnim na ozbiljan način i ozbiljnim na neozbiljan način. Neke od naših pesama sa nastupa možete pronaći na Jutjub platformi, a nadamo se da ćemo se tamo uskoro predstaviti i čitavim albumom.

Gde ćemo te još gledati, da li su ove dve role već dovele do poziva za nove/buduće angažmane?

Inače, igram u dve predstave u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu: Veštice iz Salema u režiji Nikite Milivojevića i Višnjik u režiji Radoslava Milenkovića. Takođe se tamo igra i zajednički master rad kolege Miloša Macure i mene Ljubavnik. Što se daljeg rada tiče, počinjem sa snimanjem jednog filma TV formata, o kome je možda rano da sada govorim, a u SNP-u uskoro počinjem sa radom na antičkoj drami koju će režirati rumunski reditelj Andrei Majeri. Za sada toliko, kao što sam već rekla, sa našim poslom se nikad ne zna, ali važno je voleti ga i negovati tu ljubav prema njemu, tako da možete da uživate u svakom projektu koji radite. Na kraju krajeva, ljubav je najbolji pokretač svega.

Izvor naslovne slike: privatna arhiva