POPreko o… „Muhamedu Aliju” (PBS)

Ako vam se plače uz nešto, jer ja sam plakao, nema kvalitetnijeg štiva od ove četvoro-epizodne priče o Muhamedu Aliju.

Nedavno sam i sam, nakon „dešavanja u Australiji”, uporedio Novaka Đokovića sa Muhamedom Alijem. Iako Đoković svojim van-terenskim radom još nije zaslužio ovakvo poređenje, u njihovom sukobu sa javnošću i elitama ima nekih sličnosti. U trenutku kada se Muhamed opirao ratu u Vijetnamu i rizikovao zatvor zbog toga, ooogroman deo američke javnosti bio je protiv njega, ubeđen da ovaj direktno „izdaje” svoju zemlju.

Baš kao što je danas Đoković, zbog svojih ličnih stavova prema vakcini (i raznim drugim aspektima „života & zdravlja”) osporen i isprozivan od strane većine. Ono što je bitnije, jeste da su i jedan i drugi sportista svoju karijeru gradili kako su oni hteli, insistirajući na sopstvenom „zdravom razumu”, a ne postojećim konvencijama koje su, ionako, oduvek bile samo „dogovor moćnika”. Ali, ostavljam vama na debatu ovu pod-temu i vraćam se Aliju.

Ken Berns, jedan od tri reditelja ovog serijala i njegov inicijator, svojevremeno je bio (takođe) isprozivan od zabrinute „soušal” javnosti zbog toga što je prigrabio PBS-ove budžete za svoje filmove, pa mu ni to nije dosta nego se (on, beo!) prihvatio režije filma o jednoj od najvećih afro-američkih ikona ikada.

Ako ste ikada gledali bilo koji Bernsov dokumentarac, onda znate da je on od one vrste (američkih) dokumentarista koja se trudi da svoju temu sagleda stoprocentno objektivno i da u tom procesu ne sakrije gde mu, ipak, stoji srce. Otuda je Muhamed Ali dobio vanserijski „kompletan” portret. S druge strane, a vi nazrite humor u mojim rečima, ne bi bilo prvi put da je Muhamedu put u istoriju obezbeđen od strane belaca.

Serijal prati Muhameda boksera, Muhameda supruga, oca i švalera, Muhameda člana „Islamske nacije”, Muhameda glasnogovornika (ovo čak i u bukvalnom značenju) i „Muhameda većeg od Muhameda”, kao američku ikonu u nastajanju. Naravno, svi ovi aspekti su izmešani i Berns i njegova ekipa neprekidno se svojoj temi vraćaju iz različitih uglova hronološki prateći kako su jedne stvari uticale na druge, a baš tako je bilo u Muhamedovom životu. Pred našim očima ređaju se njegove borbe, njegove supruge i ljubavnice, deca, prijatelji, produbljuje se odnos sa „Islamskom nacijom”, dok njegov jezik alarmira različite teme u društvu, ili laprda sebi u čast.

Priča o Muhamedu Aliju jedna je od najtužnijih koje sam pratio. Ona je duboko ljudska, tragična i tragička, skoro kao svi najsvetliji mitovi iz umetnosti koje znamo. Baviti se Muhamedom podjednako je umetnički lepo i etički kompleksno koliko i Odisejem, Heraklom, Don Kihotom, Hamletom… Majke mi. Čovek je od početka bio veći od života, a boksom je počeo da se bavi slučajno, jureći za ukradenim biciklom.

U usponu svoje karijere, Muhamed je bio fantastičan zabavljač, stihotvorački darovit i duhovit kao Bora Čorba, prvoligaški zabavljač koji je bio podjednako vredan pažnje i u ringu i van njega. Novinari su ga obožavali, publika još više. On je umeo da provocira svoje protivnike i pripremi (sebi) teren za meč, ali je umeo i da pretera i unizi ih ispod svih ljudskih standarda, i Berns neće propustiti da nam to napomene. Muhamed je bio sportista i borac kakvih danas malo ima – vrhunski i tokom svoje borbe i vrhunski(ji) kao čovek. A vremena mu svakako nisu išla naruku.

Muhamedova karijera izrasta u rasno vrlo podeljenoj Americi. Njegov talenat dobio je prostora samo zahvaljujući interesima belaca spremnih da investiraju u njega. U izvesnoj meri, Muhamed je „proto-tipizirao” „dobrog i uspešnog crnca” kakve su kasnije „nasledili” O Džej, Majkl Džekson, Edie Marfi… onoga koji je sopstvenim uspehom prevazišao boju svoje kože i postao „okej” za belce.

Iako je svojim aktivnostima aktivno prkosio (beloj) javnosti, iako je njegov angažman unutar „Islamske nacije” bio ultra-radikalan za dominantni hrišćanski živalj, Muhamed Ali je prilično često za sebe tražio isto što i bogati belci – pravo na slobodu govora, pravo na uspeh i zaradu i nezavisnost od sistema. Ponekad je, iako se aktivno zalagao za prava crnaca u Americi, prema svojim crnim rivalima bivao veći rasista nego što bi se usudili i neki radikalniji belci. Muhamed je olako bivao „dvorska luda” istog onog sistema kome se suprodstavljao.

Priča o njemu je od svega najviše „njegova”. On je njen „hibrisni” pokretač i njena najveća žrtva. On nije umeo da iz nje izađe kada su ga svi savetovali da to učini, on nije uspeo da u ključnim trenucima prepozna šta nije ili jeste trebalo da uradi. Ali je unutar nje najveći deo vremena uspeo da se izbori da bude „The Greatest”, najviše čovek, pa bokser, ali i serator.

Ken Berns memoarski i vrlo iscrpno izlaže priču o jednom čoveku koji je uspeo da bude veći i od burnih vremena u kojima je živeo. Koji je silinom svoje ličnosti uspeo da prkosi i istoriji, i sadašnjici i budućnosti. Muhamed Ali je bio veći od svega što mu se našlo na putu. A srce slama, što je na kraju uspeo da bude i veći od sebe.

Fotografije: PBS