Jelena Paligorić Sinkević: Pozorišta za decu su prva stanica u pozorišnom stasavanju svakog pojedinca
Sa Jelenom Paligorić Sinkević, srpskom dramskom spisateljicom, spisateljicom za decu i dramaturškinjom razgovarali smo o pozorištu, čitalačkim navikama i preferencama, te o tome kako je biti umetnica i roditelj u Srbiji danas…
Pozorište je, više nego ijedna druga umetnost, najbliža životu. Ono je duboko integrisano u tkivo društva, koje se u njemu reflektuje i koje ono reflektuje. Pozorište nije samo mesto teških tela, već je i mesto realnog okupljanja, u kojem se događa jedinstveno presecanje estetski organizovanog i svakodnevnog realnog života. Kada ste se Vi zaljubili u pozorište, koja i kakva iskustva ste poželeli pokazati?
Mene je mama kad sam bila devojčica vodila u pozorište. Sa tatom sam gledala predstavu Pigmalion sa Petrom Banićevićem, bila sam u osnovnoj školi. Glumici se tada zakačila haljina sa krinolinom za ekser na sceni i desio se neki iznenadni smeh. Mislim da sam se zaljubila u taj trenutak spontanosti, u to što se to ne može ponoviti.
Jedino u pozorišnoj sali se nikada nisam osećala usamljeno, i shvatila sam da sam oduvek volela ceo čin odlaska u pozorište, od hodanja do zgrade, preko razmišljanja posle predstave i deljenja utisaka sa kolegama i koleginicama. Nema tu nikakve mistifikacije, to je moje srećno mesto.
Ukoliko je zaigranost nepobitna odlika čoveka, od najranijih razvoja pa sve do smrti, koliko je pozorište kao mesto realnog okupljanja tu da nas probudi iz letargije i pomirenosti sa sadašnjim trenutkom, kao i da li smo bliže korak edukaciji publike od pasivnog posmatrača do aktivnog posmatrača? Šta je pozorište za Vas, mesto slobode, borbe ili pročišćenja?
Pozorište ima svoj osnovni zadatak, a to je da publici ponudi katarzu. Da bi se to desilo, pozorišni stvaraoci moraju da budu svesni za koga stvaraju. I da iskrenost, poznavanje tema o kojima govorimo, bude primarno. Pozorište jeste veliki prostor slobode i igre, čak i kad postoje produkciona ograničenja. Tu onda dolazimo do pitanja načina. Trudim se da nađem način da učim iz svega što mi dođe da radim.
Gledala sam nedavno neverovatnu predstavu – Tri zime, Pozorišta Promena iz Novog Sada. Danima sam mislila o ljudima koji su napravili tu predstavu. Sa jedne strane beskonačna snaga igre, mašte, truda i rada, a sa druge produkciona ograničenja koja ne vidite jer tu veliku predstavu čine ljudi. Baš me briga kakav je luster u pozorišnoj predstavi ako se ne smejem ili ne plačem.
Koliko je dugogodišnje iskustvo pisanja dramskih tekstova i rada u pozorištu uticalo na Vaš prvi rukopis Deca su negde drugde (17. kolo edicije Prvenac, SKC Kragujevac, 2018)? Gde biste ga Vi svrstali, jer rukopis otvara i završava pesma? Opišite nam proces rada.
Već šest godina istražujem ono što se u najširem smislu može nazvati međužanrovski rukopis. Deca su negde drugde je prvi takav eksperiment. To je bio moj prostor te najveće slobode, da pišem onako kako osećam da treba, da dišem, smejem se, plačem i istražujem. Moj sin je tad bio jako mali, i išla sam svaki dan na 3-4 sata da pišem u jedan divan co-working prostor. Nisam mislila na izdavanje, na samu knjigu, na bilo kakvu promociju tog rukopisa. Zanimao me samo proces. Baš kao i proces u pozorištu, proces pisanja mi je najvažniji. Koliko sam spremna da se poništim, ispravljam. Zatim sam videla konkurs, poslala rukopis koji je već bio gotov, i pobedila.
Kako izgleda biti umetnica i roditelj u Srbiji?
Mislim da se nikad nisam osećala fragilnije nego kad sam se vraćala pisanju nakon rođenja dece, a vraćala sam se jer sam pristupila tome sa samo jednom premisom – nema odustajanja. Podrške je bilo mnogo – naša šira porodica je ogromna, deca su krenula u nekom momentu u vrtić.
Imam mnogo više snage, kvalitetnije koristim vreme, mnogo sam produktivnija. Najveću zahvalnost dugujem ljudima koji su me zvali na prve poslove nakon porođaja, pre svega Ani Radivojević Zdravković, direktorki drame Madlenianuma. Za mene je to ono nužno žensko sestrinstvo, primenjeni feminizam. Svaki put kad jednu mamu frilenserku osnažite posle porođaja, ovaj svet postaje jedno bolje mesto. Trudim se da uvek zovem saradnice i da plemenski podržavamo jedna drugu. Pritisak pod kojim se nalaze majke i trudnice je ogroman, konstrukt savršenosti koji se bez ikakve odgovornosti plasira uzima danak na dnevnom nivou. Uporno zaboravljamo da žene koje su izložene tom savršenom konstruktu i teže ka njemu po svaku cenu, zajedno sa svojim partnerima vaspitavaju neke male ljude. U jednom tekstu sam napisala da će osveta dece koja su bez svog znanja bila izloženi neprestanom eksponiranju na društvenim mrežama biti strašna. To stvarno mislim. Ženama se dodeljuje svakodnevna lista očekivanja – da budu majke, negovane, da rade, da vežbaju, da stižu sve. To je nemoguće. I moramo otvoreno da govorimo da je to nemoguće. U ovoj zemlji većina ženskog stanovništva zarađuje republički prosek ili je ispod njega. Mnoge od njih nemaju nikakvu pomoć. Jedini feminizam koji za mene postoji je da prestanemo da lažemo već jednom. Ne može i ne treba sve da se stigne, što ne znači da nemamo dovoljno vremena.
Druga jako velika tema je da li žena koja je majka može biti i umetnica. U tim analizama se tek svašta govori. To je večna borba sa opštim mestima i jedino što imam da kažem je – ne znate šta neko može dok ne pokuša. Samo ga dođavola, pustite da pokuša.
Koji su autori najviše uticali na Vas, odakle crpite inspiraciju? Kakva ste čitateljka, šta Vam je u tom smislu važno? Podelite sa nama naslove sa kojima ste se družili prethodnih meseci.
Srđan Valjarević je bio i ostao moj spisateljski heroj mladosti. Komo je jedan od najvažnijih romana koji sam tih godina čitala. Rejmond Karver. Đorđe Lebović. Miroslav Krleža. Dubravka Ugrešić. Georg Bihner. Danilo Kiš. Biljana Jovanović. Mija Koto. Sto godina samoće Markesa sam čitala ponovo u porodilištu. Šimborska. Slobodan Selenić. Obožavam Yugoslava Ane Vučković Denčić i Pioniri maleni mi smo morska trava Andree Popov Miletić. Blank Feđe Štukana i Deca Milene Marković. Obe su sirove, iskrene, važne i beskompromisne.
Ne znam šta bih rekla o inspiraciji. Čitam razne stvari, svakodnevno. Idem na izložbe, idem u bioskop, pozorište, hodam. Ali isto tako, svaki dan, sedim i pišem. Čitam uvek sa grafitnom olovkom u ruci, čak i kad se vozim gradskim prevozom.
Inspirišu me ljudi sa kojima pričam o književnosti, o novim naslovima. I dozvoljavam sebi ispade da sa kumom Tamarom Aleksić uđem u knjižaru i izađem sa punim cegerom knjiga.
Na čemu sve trenutno radite, i možemo li, što se objavljivanja književnih dela tiče, očekivati dužu formu? Kako izgleda Vaša „sopstvena soba“, i na kraju, kako se živi od književno-pozorišnog rada?
Meni je prethodni period bio jako intenzivan. Posle premijere Gospođice Julije u režiji Harisa Pašovića, imala sam lutkarsku premijeru u Pozorištu Pinokio – Vuk i sedam jarića u režiji Gorana Damjanca. Trenutno u Nišu, Predrag Štrbac postavlja moju dramatizaciju Pop Ćire i Pop Spire, a paralelno sa Goranom Damjancem radim u Tuzli na adaptaciji Cankarovog Kralja Betajnove. Počinju mi probe za predstavu Violina, daire i pegla Nikolaja Koljade u režiji Tijane Vasić u Šabačkom pozorištu. I izlazi mi druga knjiga, za izdavačku kuću No rules.
Završilo se snimanje dokumentarnog filma o Pozorištu lutaka Pinokio povodom pola veka postojanja ove kuće na kome sam radila. Paralelno sa tim uređujem monografiju ovog pozorišta. Pola veka igre slogan je velikog jubileja ovog pozorišta. I tu sam došla nekako slučajno. Vladan Đurković je moje godište, mi se znamo sa fakulteta. Čitao je odavno (pre 15 godina!) jedan moj tekst za tinejdžere. Kad je postao upravnik, setio me se, i tako sam prvo uradila dramatizaciju za njih, pa sam se priključila timu koji radi na obeležavanju pola veka pozorišta. To su velike stvari. Pozorišta za decu su prva stanica u pozorišnom stasavanju svakog pojedinca.
Nemam sopstvenu sobu, imam radni kutak u dnevnom boravku koji je sa puno ljubavi napravio moj muž. I to mi je dovoljno. Nije mi važan fizički prostor toliko koliko onaj vremenski, da ga napravim i sagradim, po svaku cenu i to za pisanje na dnevnom nivou.
Ja zarađujem od pisanja, to je moj posao. Da li bi moglo bolje? Sigurno. Ali, ima i do toga kakav je čovek tip. Moj najveći luksuz je da imam dovoljno para za pijacu i knjige. Honorari kasne, nekad su ispod svakog nivoa, nekad su sjajni, nekad stignu na gomili pa kupim ormane za ceo stan. To se menja, baš kao i količina vremena koje se provede pred laptopom. Težim samo ka balansu i ka radnoj etici da se svaki dan piše ili radi na rukopisima. Bliska sam sa svojom klasom, sa nekoliko koleginica. Preporučujemo jedna druge, ne lažemo se, razmenjujemo ideje i podržavamo se. Tako se manje plašite za budućnost.
Info:
Rođena 1987. godine u Beogradu gde živi i radi. Piše. Boravila na rezidencijalnim boravcima u Berlinu, Amsterdamu, Bregenzu, Frankfurtu, Rijeci, Puli. Dobila Zmajevu nagradu za monodramu za decu Kokice ne goje i nagradu Eurodram za celovečernji komad Dečaci neće nositi oružje. Na konkursu Opere i drame Madlenianum, autorski projekat Dolce vita je pobedio i realizovan je kao predstava na maloj sceni. Rukopis Deca su negde drugde je pobedio na konkursu Prvenac i objavljen u okiviru te edicije. Knjiga je iste godine bila u širem izboru za nagradu „Biljana Jovanović”. Saradnica je jedinog specijalizovanog časopisa za lutkarstvo NITI od samo osnivanja, koji izdaje Pozorišni muzej Vojvodine.
Fotografije: Mina Berček
