U pet kod ringišpila: Logoped

Jutros sam ustala dobro raspoložena, ali sa takvim kašnjenjem da mi se raspoloženje u roku od odmah promenilo. Nadalje je dan samo nastavio da se odmotava u svom ritmu i bez naznaka da će promeniti pravac. Sve što je moglo da mi ispadne ispalo je, prosulo se, bilo neopeglano ili na pranju. U banci sam čekala duže nego što je razumno, autobus mi je pobegao ispred nosa, novčanik ostao zaboravljen na frižideru pa je valjalo vratiti se na šesti sprat peške, jer lift baš ovih dana nešto i ne radi kako treba, a onda čak i još jednom istu rutu nazad da se proveri da li su obe ringle ugašene iako sa sigurnošću znam da drugu nisam ni palila.

Sve u svemu, kada ti od ranog jutra sve isklizne za po deset do petnaest minuta, jasno je da ćeš kasno popodne dočekati kaskajući sam za sobom barem dobra dva sata. Jedino ko se činio ponosnim na ovakav razvoj situacije i veličao naše dnevne uspehe je aplikacija za hodanje. Zasipa konfetama od tri po podne od kada tvrdi da sam postigla 8 129 koraka, što je za 129 više od mojih dnevnih želja i sveopštih aspiracija, i kao da je ni najmanje ne interesuje gde su ti koraci napravljeni i to što sam većinu odradila vrteći se ukrug, jureći samu sebe. Uostalom, šta da vam pričam dalje, znate već i sami kako izgleda jedan od ovakvih dana. 

Nego, u nekom od tih levo-desno-pa-ukrug pešačenja, rešim ja da prekratim stvari i uskočim u autobus. Standardna gužva, prozori koji se ne otvaraju, loša muzika ali i neka nadasve simpatična ekipica predškolskog uzrasta koja se okupila tamo na sredini gde je najzabavnije pri skretanjima. Malo su se koškali, malo zadirkivali, malo smejali, i, kako se čini, kolektivno imali poteškoća da razumeju šta radi logoped i zašto njihov mali plavi drug jednom nedeljno odlazi kod te osobe. A mali plavi se stvarno svojski potrudio i to na više načina da im objasni situaciju sve dok na kraju, zamoren uzaludnim naporima, nije rekao: „Ja treba da izgovorim neka slova koja ne znam”. I moram vam priznati dugo nisam nekoga toliko razumela. Nije to uopšte jednostavno kad treba da uradiš nešto što ne znaš kako. Očekuje se, a ti prosto ne umeš. Radiš, a ono neće, pa neće. Još se život kasnije nekako i dodatno zakomplikuje od tih par pogrešno izgovorenih slova, pa deluje kao da malo-malo radiš nešto što ne znaš.

Povezani članci

Mafini sa čokoladom – brz i jednostavan recept da uvek ispadnu savršeno

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

A ruku na srce, ne postaje ništa lakše ni sa tim rečima. Ja eto još uvek dosta teško uspevam da prevalim ne mogu i neću. Nešto kao krenem pa zapne, izgubi se, kao da ne izgovaram dobro i stvarno nikako lepo da se čuje. Znam recimo i neke koji nemaju tih problema, znaju i sva slova i puno reči, čak i na više jezika, ali ni na jednom da pošteno slože to volim te, ili ostani još malo, nedostaješ mi. Posebno primećujem da se mnogima zaplete jezik kad dođe do hvala ti, molim, o izvini, pogrešio sam i da ne govorim, a malo ko ume danas da prozbori ne umem i to stvarno ne znam. Ne znam kakve druge probleme svako od njih ima, ko ga boli, šta voli, ali ovom logikom zaključujem da nas sigurno ima podosta koji svašta nešto ne umemo da izgovorimo.

I još uvek mi nije baš sasvim jasno kako sam od opšte gungule čula baš ove klince, ali tako je bilo. Možda zvuči smešno i naivno, ali nešto se od tada mislim ovako – mali će kroz neko vreme sigurno da pokida i to l i r i ko zna šta sve još u međuvremenu. A ako on izgovori nešto što nikada nije znao, ima nade i za nas ostale. Treba nam samo malo vremena i vežbe, i to je to.

Fotografije: Teodora Jeremić