Izložba slika „Čekajući Varvare“ u SKCNS Fabrici
Izložba slika vizuelnog umetnika Miloša Vujanovića Čekajući Varvare biće otvorena u četvrtak, 7. aprila, u 20 časova u SKCNS Fabrici. Postavka će moći da se pogleda do 14. aprila, svakog radnog dana od 9 do 19 časova.
Miloš Vujanović je rođen 1965. godine u Podgorici, a novosadsku Akademiju umetnosti završava 1991. godine, u klasi profesora Vladimira Tomića. Magistrirao je u klasi profesora Miodraga Nagornog. Dobitnik je više nagrada za umetnički rad, rad na ilustracijama i pedagoški rad. Izlagačku aktivnost započeo 1989. godine i od tada je izlagao na stotinak kolektivnih i samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu.
Od 2009. do 2013. godine ilustrovao je u serijalu Srpske mitologije Orfelin izdavaštva, a učestvovao je i u izradi kratkih animiranih filmova i video radova. Redovni je profesor na katedri za crtanje, Akademije umetnosti u Novom Sadu.
O izložbi
„Varvari su pripadnici nacije koju smatraju manje civilizovanom, a mogu biti i deo određene primitivne kulturne grupe ili društvene klase unutar i izvan sopstvene nacije. U figurativnoj upotrebi, varvarin je referenca za brutalnu, okrutnu, ratobornu i bezosećajnu osobu.“ Vikipedija
Ova definicija je proizvod zapadne civilizacije koja, kad se praktično primeni, zapravo podrazumeva da je varvarsko sve ono što nije deo „zapadnog“ svetonazora (uključujući tu i jezike i estetiku) – nekad se to zvalo kulturna arogancija, danas bi se lako uklopilo u takozvanu kensl kulturu.
Zato je naslov ove izložbe, u kojem se pominju Varvari koji dolaze, duboko ironičan: Varvari koji dolaze na ovim platnima nisu nikakva civilizacijski hendikepirana horda koje želi da svojim strašnim sabljama iseče i smanji zapadni (i zapadnjački) kulturni i civilizacijski obrazac, već naprotiv – ovi likovni varvari, upravo zato što donose nešto iz tih drugih civilizacija, zapravo proširuju ono što ovde imamo i u šta se kunemo.
U trenutku kad je tekst postao integralni deo slike, iako je naslikan (ne napisan) različitim pismima (i na različitim nacionalnim jezicima), on više ne zahteva prevod (recimo na srpski – jer ni slike nisu slikane „na srpskom“, već na jeziku slike). Umetnik je vrlo elegantno izbegao to prevođenje i ono što čitamo ispod slike nije prevod – već naziv slike.
Ono što je napisano najbolje je čitati u originalu, na jeziku na kojem je pisano. Tako je i sa slikama na ovoj izložbi: najbolje (a možda i jedino moguće) ih je „čitati“ u originalu, bez prevođanja – na jeziku na kojem su naslikane.
Božidar Knežević
Naslovna fotografija: Promo