„Lusi“: Raskošni prikaz života naših dalekih predaka u stripu
Na naslovnoj strani stripa Lusi, zabrinuta ženka australopitekusa drži usnulo mladunče u rukama i upire pogled ka vedrom noćnom nebu. Zvezda padalica ostavlja trag u tami kao da je izaziva da zamisli želju. U negostoljubivom okruženju afričke savane, na kocki je mnogo više od dva života skrivena u krošnji drveta. Australopitekusi su daleki srodnici i verovatni preci ljudi, zbog čega nas ilustracija navodi da se zapitamo: da li bi smrt majke i mladunčeta sprečila pojavu čoveka i nastanak civilizacije kakvu danas znamo?
Naziv stripa nije slučajno odabran. Lusi je najpoznatiji australopitekus na svetu, čiji su fosilni ostaci otkriveni 1974. godine u Etiopiji. Ime je dobila po pesmi Bitlsa Lucy in the Sky With Diamonds, koju su naučnici slušali tokom iskopavanja njenog skeleta. Scenarista Patrik Norber i ilustrator Tanino Liberatore tako su već na tvrdom povezu ponudili prikaz koji se može tumačiti na više načina.
„Bez svesti, nema razloga za postojanjem“, piše na početku stripa Lusi, a jedino bi biće svesno sebe gledalo u zvezde u trenucima usamljenosti. U kontekstu paleoantropoloških istraživanja, međutim, ta upečatljiva, moglo bi se čak reći pretenciozna ilustracija, koja kao da ističe beznačajnost (pra)ljudi u ogromnom prostranstvu kosmosa, lako se prepoznaje kao omaž – ona je doslovni osvrt na spomenutu pesmu i otkriće Lusinih ostataka, starih 3,2 miliona godina. Na kraju, ne bi trebalo zaboraviti ni da je podnaslov stripa Nada, što bi ilustracija takođe mogla da evocira.
Povezani članci
Sve su to lepi primeri sposobnosti još uvek omalovaženog stripa kao medija da komunicira sa čitaocima na različite načine, ali iscrtavanje Lusine sudbine na Norberovim i Liberatoreovim tablama započeto je pre nego što će joj portret biti ovekovečen na pozadini ispunjenoj zvezdama. Jedne kišne noći, Lusi je odvojena od grupe australopitekusa sa kojima je živela. Trudna, a potom i sa bebom, primorana je da se sama snalazi za život. Slična ostavljenost na cedilu obeležava i Adama sa kojim će se vremenom udružiti – on je proteran iz svoje zajednice posle sukoba sa alfa mužjakom.
Ako se upotrebi filmska terminologija, Lusi je nemi strip. Junaci u njemu ne govore i na raspolaganju imamo samo slikovitu naraciju Norbera, koja bi imala više smisla kada se ne bi nalazila u stripu čija je „slika“ sama po sebi sposobna i više nego dovoljna da prenese dramu jednostavnog zapleta. Dok glavna junakinja „oseća kako joj se ledeni žmarci spuštaju niz kičmu“ u trenucima napetosti ili „iskre pršte u vazduhu poput petardi“ oko drveta u koje je udario grom, njeno i Adamovo putovanje ka individualnosti svodi se na niz borbi protiv različitih zveri i nepogoda.
Slične avanture mogli smo da vidimo ranije, u dokumentarnim serijalima kao što su Walking with Cavemen i A Species Odyssey. Na primer, u stripu, baš kao i u serijalu Walking with Cavemen, prikazana je scena napada orla na Lusi i njeno mladunče – nesumnjiv osvrt na fosilne ostatke mladunčeta australopitekusa poznatog kao Dete iz Taunga, za koje se prema ožiljcima očuvanim na lobanji pretpostavlja da je nastradalo u kandžama orla. A u prvoj epizodi francuskog serijala A Species Odyssey, Lusi je takođe trudna, sama i primorana da uduži snage sa pripadnicima druge grupe primata. Sličnosti su u ovom drugom slučaju verovatno posledica toga što je naučni saradnik na oba projekta bio Iv Kopen, jedan od trojice istraživača koji su u dolini Afar otkrili ostatke stvarne Lusi.
Međutim, ako se za Norbera može reći da je već viđen i kitnjast, iako je u uvodu potvrdio da mu je poetičnost bila svesna namera, mnoštvo Liberatoreovih vizuelnih detalja Lusi čine samo uslugu. Uprkos tome što u intervjuima ističe da sebe ne vidi kao strip autora već kao ilustratora, smatrajući da je strip skloniji njemu odbojnom ponavljanju, Liberatore je do sada, ironično, ostavio najvećeg traga upravo u svetu devete umetnosti. Najpoznatiji je po stripu RanXerox, koji je nastao 1978. godine, a ideju o australopitekusima razvijao je godinama.
U Liberatoreovoj viziji čitalac se posredno ubeđuje da je praskozorje čovečanstva gotovo fantastičan događaj, toliko dalek i raskošan da bi lako mogao da se doživi i kao događaj sa neke druge planete. Njegov pristup neminovno priziva u sećanje dela Zdeneka Buriana, jednog od najuticajnijih paleoumetnika 20. veka, pa čak i Frenka Frazete, kultnog ilustratora fantastike, koji je imao slične, dramatične poze junaka. Lusi se od oba stila razlikuje po jasnoći crteža i pretežno manje izraženim bojama, zadržavajući opsesivnu posvećenost anatomiji i detaljima. Krv, nasilje i preteću smrt Liberatore tako pretvara u teskobu, povremeno provejanu emocijama i nadom, čime strip dobija na vrednosti.
Na kraju, važno je istaći i da je rekonstrukcija života australopitekusa još uvek opterećena mnogim nagađanjima. Strip sa praistorijskom temom nije, niti je dužan da bude obrazovno sredstvo. Norber, koji je napisao da je ostao u naučnim okvirima, napravio je bar jednu grešku – lešinari su ptice koje uopšte nisu poznate po napadu na druge životinje i teško je prihvatiti da bi napale oko 30 kilograma teškog, ratobornog primata. U stripu se takođe vide tragovi stopala koje Lusi ostavlja sa Adamom i mladunčetom, što je jasan osvrt na fosilizovane tragove australopitekusa koji su otkriveni na lokalitetu Letolij u Tanzaniji. Iako je to lep omaž, trebalo imati u vidu da su u stvarnosti fosilni tragovi iz Letolija stariji od Lusi za oko 400.000 godina, na osnovu čega znamo da su ih ostavili neki drugi australopitekusi.
Snagu stripa Lusi, koji je u integralnoj formi na našem tržištu predstavila izdavačka kuća Makondo, zato bi trebalo tražiti u jedinstvenom kontrastu. Iako se autori oslanjanjaju na nauku, njihov rad je dovoljno magičan da uz malo napora davno izumrla bića oživljavaju u svesti čitaoca, obavljajući posao varljivog vremeplova. Ako zanemarimo dokumentarce, Norberov i Liberatoreov strip se pridružuje samo nekolicini drugih fiktivnih ostvarenja (poput igranog filma Quest for Fire ili književnog serijala Deca Zemlje), čiji su autori bili dovoljno hrabri da ponude prikaz daleke prošlosti. Ili, ovom prilikom bolje rečeno: subjektivni, gotovo romantičarski i prelepo ilustrovani osvrt na nju.
Izvor naslovne slike: alanford.co.rs
Povezani članci
