POPreko o… „FROM” (Epix)

Serija Lost (ABC) završila je (neslavno, treba li naglašavati?) emitovanje 2010. godine. Od tada ne jenjava pokušaj da se (re)kreira novi Lost o čemu svedoče brojne serije (Manifest, Wayward Pines, The Leftovers, Under The Dome, Dark, The 4400, Flashforward, Eureka, La Brea, The Wilds, Persons Unknown, Terra Nova, Yellowjackets, The Crossing…) koje ste i vi, kao i ja, možda započeli srca i očiju punih nade, samo da biste posle par epizoda shvatili da, iz „nekog razloga”, to nije to. Ili su serije bile toliko negledljiv krš da su ih same televizije gasile, neretko i pre kraja prve sezone.

Okej, nisu ni sve od pomenutih bile loše – Under the Dome je imao fenomenalnu premisu i možda se funkcionisanjem i personalizovanjem svoga kasta najviše približio ansamblu Lost, ali nedugo nakon uspostavljanja premise šou je posrnuo u neuverljiva sukobljavanja junaka, usput banalizujući „misteriju”. Druga sezona The Leftovers jedna je od najboljih ikada, ali novo čedo Dejmona Lindelofa od početka je plasirano kao „prestižna” zabava i nešto što je samo-hendikepirano da bude „zabava miliona” kao Lost. Većina ostalih kandidata je imala neke zanimljive momente, ali su oni bili upropašteni jeftinom produkcijom, slabim kastom, brzopletom i neuverljivom dramom junaka ili preranim otkrivanjem ključnih aspekata „misterije”.

From sa Lost deli dva izvršna producenta (whogivesafuck, jel da?) i jednog glumca – Harolda Perinoa („Majkla”), ali i nekoliko drugih, možda i fundamentalnih, sličnosti. SADA BI BIO DOBAR TRENUTAK DA ODLUČITE DA LI ŽELITE DA ČITATE DALJE, AKO NISTE GLEDALI, JER KREĆU SPOJLERI.

Pre svega, ansambl je glavni. Iako kao i u Lost imamo „glavnijih” junaka, ali nas zanima rasplet sudbina svih njih. Drugo, svi su u istoj nevolji. Tamo su bili na nekakvom „bermudskom” ostrvu, a ovde u nekakvom „bermudskom” gradiću iz koga podjednako nema izlaza. Tamo su povremene opasnosti bile oličene u „crnom dimu” i u others, a ovde u demonolikim stvorenjima koja svake noći opsedaju njihove privremene domove i vampirski pokušavaju da privole domaćine da ih puste unutra. Junaci su različitih rasa, polova, doba, statusa, želja i mogućnosti. Kao i u Lost dinamika odnosa dolazi prirodno od skučenosti prostora i činjenice da su svi prinuđeni na njega. Za razliku od brojnih pokušaja Lost-a, u From stvari funkcionišu dosta spontano i „prirodno”.

Čekajte, kako vam još nisam rekao o čemu se tačno radi?! Pa ni ne želim.

Međutim, From pravi i neke krupne razlike i, što je bitnije, pravi prednost od toga tj. „apgrejduje” misteriju/e Lost. Pre svega, junaci se nisu svi odjednom zatekli u nevolji. Naprotiv, svako od njih pridružio se istoj u nekom trenutku. Naša priča počinje sa porodicom Metjuz i njihovim dolaskom u neimenovano mesto, iz koga nema izlaza. Ono što tokom prve sezone otkrivamo jeste da su neki tu već decenijama, ali i da nisu svi toga svesni.

Sa demonima koji opsedaju svake noći i tom sveprisutnom opasnošću koja je privremeno rešena nekakvim „talismanima” koji brane zatvorene prostore od njihovog ulaska, na ovaj način je demontiran jedan od većih problema Lost– a to je čime su junaci zabavljeni svakog dana, sem pokušajem da napuste mesto na kome se nalaze. Ovde dan ima „trajanje” i pravila se ne smeju prekršiti.

Pored toga, Džon Grifin (kome je ovo, btw, praktično prva stvar u karijeri) vrlo promišljeno razotkriva stvar(i) i paralelno plasira elemente koje okupiraju našu pažnju i živote junaka, čuvajući time glavnu misteriju od preranog otkrivanja, ali u isto vreme otvarajući sitne „frontove”. Ko je dečak duh? Ko je Viktor i kako je on preživeo tako dugo i kako on zna neke stvari? Ko je zarobljeni demon u pećini? Ko su demoni uopšte? Kako grad ima struju/svetlo, ako nema struje, tj. kablovi nikuda ne vode? Ko je glas koji je zapretio Džimu Metjsuzu? Zašto su neki likovi, kao Bojdova žena, poludeli? A onda na sva ova pitanja dodajte sve moguće teorije koje pominju junaci (u jednom trenutku mislim čak prozivajući i sam Lost!), kao i vaše.

Na sve to, From izgleda fenomenalno. Kao neki (skoro indi) horor iz osamdesetih sa malo „prljavijom” fotografijom. Sve je vrlo skromno, ali taman kako treba. Mestašce ima par kuća, dajner, neke stvari (poput automobila koji je uleteo u bazen) tek čekaju svoju „priču”. Sem Perinoa svi glumci su, praktično, „novi” (mislim da je mama Metjuz igrala u The Affair, recimo…), i, za razliku od previše „manekenskih” postavki u raznim pokušajima imitacije Lost, junaci ovde deluju „ljudski” potentno, kao u pravom Lost, pa je lako da ih zavolimo i da navijamo za njih.

Impresivno je i da se manje-više sva priča dešava u petsto ili hiljadu kvadrata, i par kuća, ali nijednog trenutka stvari nisu dosadne ili repetitivne. Grifin je vrlo promišljeno razmestio dramska dešavanja i maksimalno iskoristio minimalizam svoje postavke, a da pri tom još uvek nije ni svuda zakoračio, ni sve otkrio, niti nam dočarao „geografiju” same lokacije.

O čemu se u From radi, a to je ono što je po meni fundamentalna sličnost sa Lost, može se, „ali nije bitno” toliko spekulisati. Meni kao u Lost, u From prija „vožnja”, činjenica da se u svakoj epizodi dešava nešto zanimljivo i zabavno, da junaci žive nekim svojim privatnim dramama, da nije sve podređeno glavnoj misteriji na nepodnošljiv način, za šta držim da je bila mana svih prethodnih „pokušaja”. Vrlo sam raspoložen da provedem sto epizoda u ovom mestu, a da mi se ne ponudi neko smisleno objašnjenje „koje mi nikada ne bi palo na pamet”. Daleko mi je zabavnije da pratim kako Grifin pomalo raskopava prostor i otvara nove mini-misterije.

Fotografije: Epix/MGM Television