Mitološka bića: Kiklopi
Kiklopi spadaju u red najstarijih bića grčke mitologije, poput Titana, ili kasnije Kentaura. Dakle, u početku se nije radilo o personalnim karakternim bićima, već o čitavim populacijama. Zbog toga im se ime mora pisati velikim početnim slovom (kao što se danas ispisuju imena naroda). Kasnije su se neki Kiklopi izdvojili, a naročito je ostao poznat Polifem, koji je Odiseju zadavao mnoge brige, ali i Odisej njemu.
Rana istorija
U najstarijim predanjima Kiklopi (na starogrčkom: Κύκλωπες; izgovara se: Kyklōpes; u značenju „okruglo oko“), prkosni su divovi koji žive na dalekom zapadu, na vrhovima visokih planina, u prostranim pećinama, gde vladaju po svojoj volji. Ne znaju za zakone, ne bave se poljoprivredom, ali im redovno raste pšenica i rađa loza. Izraziti su neprijatelji bogova i ljudi. Poseduju ogromnu snagu, moćan i strašan glas, i – samo jedno oko. Sebe smatraju jačim od aktuelnih bogova, a ljude proždiru, ili zato što im je to bilo uobičajeno, ili zato da bi sprečili da im ljudi ne pokradu stada. Naime, jedino zanimanje bilo im je gajenje ovaca i koza, i pravljenje sira.
Kasnija predanja izdvajaju tri Kiklopa: Bronta, Steropa, i Argeja, koji su bili sinovi boga Urana i boginje Geje. Rođeni su posle Titana, a pre Hekatonhejra („storuki“ divovi). Ove strašne džinove otac je zarobio pod zemljom, odakle ih je oslobodio Zevs. U znak zahvalnosti, oni su Zevsu poklonili munju i grom, što je postalo Zevsovo glavno oružje. Bogu Hadu poklonili su kacigu koja onog koji je nosi čini nevidljivim, a bogu Posejdonu trozubac, od kog se on nikada više nije odvajao. Sudbina ove trojice Kiklopa bila je uzbudljiva i komplikovana, a njihov kraj tragičan – ubio ih je Apolon, zato što je smatrao da su bili odgovorni za smrt njegovog sina Asklepija…
U mlađim predanjima Kiklopi su najstariji stanovnici Sicilije, gde u vulkanskim kraterima, duboko pod zemljom, imaju radionice u kojima, po nalogu boga Hefesta, izrađuju oružja za bogove. Kao njihovo glavno boravište najčešće se pominje Etna.
Mlađi mitovi takođe pominju da su Kiklopi bili graditelji džinovskih bedema Mikene, Tirinta, i Argosa. U prva dva grada doveo ih je Pret (čija je bografija posebna priča), a u Argos Persej! Ostaci ovih bedema i danas se nazivaju „kiklopski zidovi“.
Literarni izvori
Najraniji su oni koje je ostavio Hesiod (živeo je između 750. i 650. godine pre nove ere), u svojoj Teogoniji. Hesiodova verzija ima mitološku narativnu logičnost. Uran je svoje sinove: Titane, Kiklope, i Hekatonhejre, zatvorio u Tartar, podzemni svet koji se nalazi ispod Hada. Titan Hron se oslobađa, i uz pomoć majke Geje uspeva da Urana svrgne sa mesta vrhovnog boga. Iako su mu braća Kiklopi pomogli, on ih ipak vraća u Tartar. Kada je Zevs, Hronov najmlađi sin, svrgnuo oca sa mesta vrhovnog boga, oslobodio je Kiklope, pa je tom prilikom od njih i dobio grom i munju. Istom prilikom darovani su i Had – nevidljivim šlemom, i Posejdon – trozupcem. Tada su i postali Hefestovi pomagači, praveći moćna oružja za probrane bogove Olimpa, a naročito gromove i munje za Zevsa. Apolon je zapravo Zevsa optužio za smrt sina Asklepija, ali pošto nije mogao da naudi Zevsu, osvetio se tako što je ubio Kiklope.
Homerov Polifem
Homer (najverovatnije je živeo i stvarao kad i Hesiod – između 750. i 650. godine pre nove ere), takođe Kiklope smatra plemenom, odnosno posebnom populacijom. I kod njega su Kiklopi snažni jednooki divovi koji proždiru ljude. Ali, Homer se nije mnogo bavio Kiklopima. Za njega su Kiklopi bili više metafora, odnosno alegorija na – varvare, na sve one koji nisu bili Heleni (Grci). Samo je jednom Kiklopu posvetio pažnju – Kiklopu Polifemu, u svojoj Odiseji.
Polifem je bio sin Posejdona i nimfe Toose. Posedovao je ogromnu snagu, takođe je bio jednook, bio je bezosećajan, nije se bojao bogova, proždirao je ljude, i živeo je usamljen u jednoj pećini. Ali, odmah korigujmo dva malopređašnja iskaza. Niti je bio bezosećajan, niti je živeo sam! Sve svoje vreme provodio je uz svoje obožavano stado ovaca i koza, koje je redovno izvodio na ispašu, a i pravio je izvanredan sir. Harmoniju ustaljenog života poremetio mu je Odisej!
Kada je Odisej sa dvanaestoricom svojih drugova upao u Polifemovu pećinu, on ih je, krajnje razumljivo, tu i zatvorio, a za preventivnu opomenu odmah je pojeo dvojicu. Lukavi Odisej uspeo je da opije i oslepi Polifema, a onda je, sa preostalim pratiocima, pobegao iz pećine. A pobegao je tako što su se on i njegovi drugovi okačili o stomake najjačih ovnova, i sa njima izašli na „ispašu“…
Na jednoj amfori, iz oko 650. godina pre nove ere, koja se danas čuva u Arheološkom muzeju u Eleusini, prikazano je kako Odisej, uz pomoć jednog prijatelja, oslepljuje Polifema:
Kasnija predanja Polifema prikazuju kao nežnog i osećajnog ljubavnika. Kada je nekom prilikom ugledao lepu Galateju, jednu od Nereida, kako bere zumbule, Polifem se bezumno zaljubio! Napustio je svoje stado, i po ceo bogovetni dan je na obali mora pesmama prizivao Galateju. Galateja je ostala neumoljiva na ova udvaranja. Kad je svoju ljubav poklonila lepom mladiću Akidu, povređeni Polifem ubio ga je stenom.
Grčka mitologija bila je „slaba“ na Polifema! Tako kasniji mitovi govore da je Polifem ipak imao uspeha kod Galateje, i da je ona uživala u njegovim pesmama, i u njegovoj svirci na liri, napravljenoj od jelenskih rogova. Štaviše, ima i onih tvoraca mitova koji su rekli da se Galateja udala za ovog ružnog Kiklopa, i da mu je rodila sinove Kelta, Ilirija, i Galata.
U Pompejima je sačuvana freska koja prikazuje Polifema kako prima ljubavno pismo od Galateje:
Kiklopi nisu često predstavljani na grčkom antičkom vaznom slikarstvu. Ali zato Polifem jeste.
Štaviše, postoji i ova impozantna skulpturna grupa sa scenom oslepljivanja Polifema, iz Tiberijeve vile u Sperlongi, gradića na jugozapadnoj obali Italije, iz prvog veka nove ere:
A Polifem je predstavljan i u kasnijem evropskom slikarstvu.
Fransisko Goja bio je opčinjen monstruoznim antičkim mitološkim bićima, naročito onim ogromnim, pa ih je naslikao nekoliko: Giganta 1814-1818, Saturna koji proždire sina, 1819-1823, a za sliku Kolos, naslikanu posle 1808, pretpostavlja se da mu je kao inspiracija poslužio upravo Polifem:
Poznata je i ova slika Odijona Redona, iz 1914. godine, koja nedvosmisleno predstavlja Polifema:
