Ušli smo u ring sa serijom u “U klinču”, evo šta nas je nokautiralo, a čemu smo udarili aperkat
Nova tinejdžerska serija o ne tako standardnim teen problemima, jer i ovo nije tek tako standardna sredina, otpočela je svoj život na RTS-u. Mi stajemo nakon odgledane tri epizode, a vi kako hoćete.
Teen serije kod nas nisu nešto specijalno uspevale i hvatale koren u prethodnim godinama, ali s obzirom da smo to mogli nekad da kažemo i za pandurske i triler žanrove, a vidite ih sad. Zašto onda ne bismo ponovo probali, sigurno su pomislili autori kad su krenuli u produkciju serije “U klinču”.
U centru cele priče je porodica Kovač, mama, tata, dvoje starijih tinejdžera, i svakodnevni izazovi koje donose ovi dani. Tata (Nikola Kojo) je bokserska legenda koji bi želeo da svoje znanje prenese na sina (Mihaljo Veruović Voyage) iako je očigledno ćerka (Anita Ohgnjanović) ta koja se loži na boks i ima talenta, dok majka (Branka Katić) ko majka sve to prati, dok se bavi nekim advertajzingom ili šta je već ono. Naravno, dvoje klinaca su u prvom planu, okruženi sa nekolicinom prijatelja i ljubavnih interesa (Ivana Zečević, Teodora Dragićević, Đorđe Mišina, Matija Ilić) koji im pomažu da preguraju svakodnevicu.
Prvo da krenemo od dobrih stvari. Mali reper Voyage se pokazao poprilično solidno a na momente i jako dobro u svojoj prvoj glumačkoj ulozi. Dečka voli kamera, a sa iskustvom javne ličnosti i čoveka koji nastupa, koristi sve naučeno da deluje prirodno u ulozi klinca koji bi želeo da bude muzičar, da se bavi zvukom i produkcijom, ali strogi otac bokser je imao druge planove za njega. U scenama sa legendama poptu Nikole Koje se možda slabije snalazi, ali zato odskače pored glumaca svoje generacije, što je poprilično čudno jer Voyage nije školovani glumac. Iskače i Ivana Zečević, koja već nekoliko godina unazad ima zapažene uloge u serijama “Grupa” i “Kalkanski krugovi”. Da je imala bolji scenario i izgrađeniju priču oko svog lika, možda bi baš ova serija mogla da ja postavi na samo čelo kolone najboljih baš mladih domaćih glumica. Ovako je devojaka koja obećava. I dobro da, Kojo i Branka Katić bi bili šarmantni i veliki da glume dva kamena koji stoje na litici provalije i ništa ne pričaju, na njih ne treba trošiti reči. Doduše, ne troše ni mnogo “trake u kameri” na njih, jer je svetlost pozornice uperena ka mlađima. A kad smo kod mlađih…
Da pređemo na loše stvari. Sama priča, a govorimo na pogledanom uzorku od tri epizode je malo šta ponudila. Scenario je dosta tanak i ne baš preterano dinamičan, a ni i dramatičan, pa za skoro 3 prva sata, nije da se baš nešto veliko desilo osim postavke likova i par sitnih dramica, koje su da budemo realni, mogle sve u pilot epizodu. Mladi glumci se nisu najbolje snašli. Ne zato što nisu talentovani, nego što im sama priča nije ponudila da se dokažu, a svakako nemaju iskustva kao već pomenute “dobre strane serije”. Ne sumnjam da, kako će se serija odvijati, stvari se i popravljati, a oni postajati opušteniji pred kamerom. Da ne ulazimo naravno u onu standardnu boljku u kojoj određeni dijalozi klinaca od 18-19 godina deluju kao da ih je napisao nastavnik srpskog u svojim pedesetim, ali to je već standardna problematika domaćih serija i ne očekujemo da slučajno postoji savetnik za scenario koji bi bio pripadnik “Gen Z” generacije, kojima se ipak sama priča najviše obraća.
Za sad deluje da će sve biti do maksimuma razvučeno, ako ništa i zbog toga što je najavljena prva sezona od čak 30 epizoda, po 45 minuta, što složićemo se je veliki zalogaj i za mnogo uspešnije svetske produkcije. Hiperprodukcija serija u Srbiji očigledno zahteva kvantitet i veću količinu materijala koji će gotovo uvek odraditi medveđu uslugu samom projektu.
Dodruše, sreća u nesreći je što je ovo serija RTS-a, koji ako ništa, nudi vam beskončanu mogućnost repriziranja, tako da kao i mnoge (da se ne lažemo, gore od ove) serije pre nje, nakon svoje treće ili četvrte reprize su ugrejale hladna srca publike i naučili su da je vole. Pa tako možda bude i sa ovom serijom i potpisnikom ovih redova.
Naslovna fotografija: Režim promo
