Kritika grafičkog romana „Slika i prilika”: Koje je tvoje pravo lice?

Znate onu staru dobru da je sve u redu dokle god sebe možete pogledati u ogledalu na kraju dana? A šta bi bilo kada biste u ogledalu videli sebi neki potpuno nepoznati lik?

U grafičkom romanu Slika i prilika iz Najkuline edicije Vagabond glavnom liku se dešava baš to – on neobjašnjivim putem jednog dana dobija novo lice koje nije tražio, a ostaje ista osoba iznutra, sa istim glasom, iskustvom, željama…

To možda zvuči smešno kada se uzme u obzir kako je „promenu” otkrio prilikom podnošenja zahteva za izdavanje vozačke dozvole, ali postaje mnogo ozbiljnije kada dođemo do trenutka da ga ni rođena žena ne bi prepoznala, da ne može da se vrati na posao i mora dobrano da porazmisli šta dalje sa svojim životom.

E, tu već dolazimo do kafkijanske srži problema i do egzistencijalnog straha koji smo svi doživeli bar jednom – kada imamo osećaj da nigde ne pripadamo i da smo stranci u sopstvenoj koži, odnosno da smo se našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.

Ta zamena lica kod Raula Serizija donosi paradoks koji se sastoji u tome što je on istovremeno izolovan od starog života i potpuno slobodan da sebi izmisli novi, po nekim svojim pravilima. A svi znamo da ljudima baš i ne treba uvek davati preveliki izbor, ili makar ne jedan od ovolikog značaja.

Taj paradoks izbora dočaran je bez viška dijaloga i dešavanja, već je Siril Bonen odlično predstavio atmosferu u kojoj ništa nije jasno razgraničeno i očigledno na prvi pogled. Mene je crtež najviše podsetio na filmove Silvana Šomea, a oni koji su upoznati sa njegovim delima će verovatno shvatiti na šta mislim čim vide prvu pogurenu priliku nejasnih obrisa.

Ovde je u pitanju adaptacija romana Marsela Emea koji nisam čitao, te ne mogu reći kakva je u odnosu na izvorni materijal, ali jedno čitanje dovoljno je da vam sve bude jasno i očigledno je da sve teče baš onako kako treba, a da je broj stranica takođe ni premali, ni preveliki. Ne garantujem da nećete praviti usputne pauze pitajući se šta biste vi uradili da ste na mestu glavnog lika u pojedinim situacijama, jer ja jesam.

Jedna od ključnih reči koje možda i nisu izgovorene u samom delu je običnost – običnost Raula Serizijea, običnost rutine i navika kroz koje prolaze svi glavni likovi, pa i običnost suočavanja sa nečim tako neverovatnim i nesvakidašnjim kao što je promena lica. Kao da nam autori poručuju da se to može desiti svakome u bilo kom trenutku, ma kakvi da su nam životi.

Naravno, razlikujemo se po tome kako bismo reagovali pred tako velikim izazovom osmišljavanja svog života ispočetka i upoznavanja sa nepoznatim, da li bismo tragali za razlozima zbog kojih se to desilo ili žudeli da iskoristimo novostečenu priliku. Ali ona zapitanost i nesnađenost, makar na prvu loptu, svakako je univerzalna. A na kraju krajeva, ima nešto i u tome koliko smo zadovoljni svojim životima i zahvalni na svim ljudima u njemu, jer bi oni svi ipak morali da znaju naše pravo lice.

Ukoliko ste propustili naše kritike prethodna dva izdanja iz ove edicije, kritiku Crnih lokvanja možete pročitati ovde, a kritiku dela Ne možeš da poljubiš koga hoćeš ovde.

Fotografije: Najkula promo