Javorka Đurić (maple.things): Mnogi strahovi dolaze iz činjenice da sam žena, a što više prepoznajemo trule principe patrijarhata, lakše možemo da ih osudimo
Iako po obrazovanju inženjerka informacionih sistema i tehnologija, Javorka Đurić odlučila je da svoju veliku ljubav prema crtanju pretvori u svoj životni poziv, i tako pokrenula Instagram stranicu maple.things, na kojoj deli svoje iskrene, intimne i angažovane ilustracije posebnog senzibiliteta i estetike, kojim je za kratko vreme privukla veliku pažnju.
Povodom izlaska njene knjige ilustracija pod nazivom Šta ako sve ovo nije stvarno (u izdanju Kontrast izdavaštva), porazgovarali smo sa Javorkom o prvim utiscima, stvaralačkom procesu i krizama, ali i o zanimljivim umetničkim preporukama za gustiranje ove jeseni.
Za početak, otkrij nam kako si ovih dana imajući u vidu veliki uspeh koji je tvoja knjiga Šta ako sve ovo nije stvarno postigla na sajmu knjiga? Da li si očekivala takvu reakciju publike?
Ovih dana sam raznovrsno, imam momente kada sam u miru sa sobom i osećam se veoma zahvalno, ali i trenutke neverice i strah da će se nešto strašno desiti da bi se sve izbalansiralo. U mojoj glavi je uspeh bio da neko van porodice i prijatelja želi da izdvoji novac za moju knjigu, ali kad vidim brojne reakcije i podršku, i dalje mi je to sve sa knjigom nadrealno i pokušavam sebi da razložim na činioce.
Da se vratimo korak unazad… Otkrij nam kako je izgledao razvojni put tvog brenda maple.things od stranice na Instagramu do objavljivanja knjige ilustracija sa upečatljivim ispisima.
Oduvek sam volela da crtam i to je uvek bila za mene sveta stvar i aktivnost u kojoj se izgubim, ali sam, kao i većina, bila pod uticajem mišljenja da to nije održivo zanimanje i fokusirala sam se u školi na prirodne nauke i tehničko obrazovanje. Završila sam smer informacioni sistemi na FON-u i imala par poslova koji su bili u sferi digitalnog marketinga i CRM-a u bankarstvu, ali sam venula iznutra jer ne umem da odvojim sasvim emocije od posla. Okrenula sam se digitalnoj ilustraciji krajem 2019. godine i napravila profil na Instagramu u martu 2020. Nekad ređe, nekad češće objavljujem ilustracije, ali nastavljam. Početkom 2022. su mi se javile urednice iz Kontrasta sa predlogom za knjigu i pretvaranje Instagram profila u fizičku reprezentaciju. Sada, u novembru 2022. moja knjiga ilustracija je u prodaji, to je nešto što pre tri godine nisam ni pretpostavljala da postoji kao mogućnost.
Ono što karakteriše tvoje ilustracije jesu ljudi bez lica, tako da to može da bude bilo ko od nas… Da li misliš da je upravo to, pored sjajnih tekstualnih poruka i prepoznatljive estetike, razlog zbog koga se tako veliki broj ljudi prepoznao u tvojim radovima?
Nisam sigurna koliko je to doprinelo tome da se ljudi prepoznaju u ilustracijama, ali svakako je pomoglo u ideji da su sve teme zajedničke, da konkretno lice u ovom slučaju i u ovim porukama i osećajima ne igra ulogu. Nekako je u isto vreme sve jako lično, ali i kolektivno i zajedničko.
Tvoj stil odlikuje i specifična tamna, zagasita paleta boja, koja često odiše setom i melanholijom i koja, kao takva, savršeno odslikava mentalno stanje tvojih „junakaˮ. Da li ti je za stvaranje potrebno da se i sama osećaš slično ili možeš da stvaraš i kada si srećna, odnosno kada te ništa „ne žuljaˮ?
Najčešće sam inspirisana u momentima kad prepoznam neki obrazac mišljenja ili ponašanja kod sebe. Češće to jesu autodestruktivni momenti, ali se trudim da zabeležim i pozitivne i samopodržavajuće trenutke i nadu koju mi prijateljstvo i sestrinstvo daju. Uvek nešto žulja, nekad me žulja i neverica da sam mirna.
Imam utisak da svaki tvoj rad počinje od tekstualne poruke koju želiš da ilustruješ. Kako ti one dolaze i kako znaš da je neka poruka dobar materijal za ilustraciju? Da li nekad tokom stvaralačkog procesa shvatiš da to nije to i potom odustaneš od te ideje?
Nekada krećem i od slike i razmišljam o metaforama. Nekada dok hodam, razmišljam koliko volim kako magla izgleda, kako svetlo izgleda u noći. Dok sam sa ljudima, razmišljam o njihovim položajima i koliko oni govore i šta govore. Ali da, najčešće krećem od poruke i onda povezujem vizuelni deo u glavi. Desi se da odustanem od ideje, mislim da nisam misao dobro verbalizovala, da mi se ilustracija ne dopada iako provedem par sati radeći na njoj, nekad se vratim i pokušavam da izvučem stvar, ali imam folder „nikad objavljeno”.
U svojim radovima često progovaraš o angažovanim temama, kao što su socijalna anksioznost, ženska solidarnost, seksualnost, nasilje nad ženama, diskriminacija… Koliko ti je važno što imaš priliku da se kroz svoju umetnost izraziš na taj način i koja je poruka koju tim putem želiš da pošalješ svojim pratiocima, odnosno čitaocima?
Mislim da smo kao žene mnogo izložene mržnji baš zbog toga što smo žene, direktno i indirektno, samo čitajući vesti, komentare, deleći iskustva iz veza, sa ulice, sa posla, kada vidimo kako smo nezaštićene i prepuštene sebi i onda se međusobno pomažemo jer se razumemo. I moje ilustracije uvek budu samo reakcija na sve to, na osećanje nemoći i straha. Mnogi strahovi i obrasci dolaze baš iz činjenice da sam žena i društvo nas je osudilo na život u strahu, a što više pričamo jedna sa drugom i prepoznajemo trule principe patrijarhata, lakše možemo glasno da ih osudimo kad ih primetimo. Ne mislim, naravno, da su društvene mreže jedini način borbe, ali meni su mnogo pomogle u edukaciji i povezivanju, verovatno pomažu i drugima.
Tvoje ilustracije, a sada i knjiga, deluju kao topli zagrljaj i vid psihoterapije koju sa uživanjem kolektivno praktikujemo. Da li tolika podrška (online) zajednice, za tebe kao autorku, nekada ume da bude opterećenje i kako se nosiš sa tim?
Ne bih volela da se moj profil percipira kao psihoterapija, to može da bude opasno, ja zapravo želim samo da delim ono što primećujem kod sebe i pokušavam da se samoanaliziram, ne želim da propovedam i govorim kako treba, nisam stručna za to, ali svakako mi bude na neki način lakše kad dobijem reakciju da je osećanje deljeno, verujem da i drugima bude tako, zato i nastavljam sa profilom. Međutim, interakcije za mene mogu da budu iscrpljujuće, posebno kad ne odgovorim svima, osećam krivicu kad se nakupe poruke, a ja nisam okej u tom trenutku.
Osećam krivicu jer neko odvoji vreme da napiše poruku, a ja ne odgovorim, a ne mogu da isključim opciju poruka jer sam mnogo ljudi upoznala preko profila. Moram da se naučim kako sve to optimalno da koristim.
Budući da si do sada već radila ilustracije korica za nekoliko tuđih knjiga, na koji način se rad na tvojoj knjizi razlikovao od toga? Da li je veća odgovornost i izazov raditi za druge ili za sebe?
Mislim da mi je bilo malo lakše da radim korice za svoju knjigu jer najbolje poznajem te ilustracije i njihov sentiment, dok za druge dajem samo svoje viđenje knjige i nadam se da sam ubola. Kod pravljenja moje knjige više sam se brinula da knjiga ima doslednost, iskrenost i da bude celina. I da ne skliznem u patetiku i u totalni mrak.
Šta se krije iza naslova Šta ako sve ovo nije stvarno i kako si se, pored svih drugih poruka u knjizi, odlučila baš za njega?
Taj naslov mi daje mogućnost bega, neku mentalnu igru u kojoj su moje brige i strahovi možda samo nečiji san ili da postoji neki paralelni univerzum koji je stvarniji, ili da je ovaj samo vežba i priprema za neki drugi i bezbroj drugih opcija. Najlepši deo života su mi njegovi neobjašnjivi delovi, kao što su snovi i naše čudno postojanje u njima.
Želela sam da naslov daje osećaj iz sna i nežnost, a da u isto vreme pokazuje moje izbegavanje svega i preispitivanje koje nekad ide do apsurda.
Za kraj, otkrij nam čime hraniš svoju maštu i šta je to što nam preporučuješ za gledanje, slušanje i čitanje ove jeseni.
Obožavam muziku i nalazim najveću utehu i inspiraciju u njoj. Trenutno sam u fazi slušanja novih albuma PJ Harvey, Arctic Monkeys, Angel Olsen, Editorsa, Florence, a stalno se vraćam muzici koju prave Mitski, James Blake, Frank Ocean, Lana del Rey, Kendrick, Banks, Nick Cave itd.
Volim da započinjem hiljadu knjiga, trenutno mi je zanimljivo da čitam autobiografiju Dejvida Mičela. Verno slušam podkast Conan O’Brien needs a friend. Trenutno gledam The white lotus seriju i dopada mi se, ima nečeg zanimljivo neprijatnog u atmosferi.
Naslovna fotografija: Đorđe Vidojević
