Martin Skorseze slavi 80. rođendan: Poznati režiseri su izabrali omiljene scene iz njegovih filmova
Slavni američki reditelj Martin Skorseze rođen je 17. novembra pre tačno osam decenija. On je tokom svoje duge karijere u Holivudu snimio neke od najboljih filmova u drugoj polovini 20. i na početku 21. veka, kao što su Taksista (1976), Razjareni bik (1980), Dobri momci (1990) i Dvostruka igra (2006).
Drugi režiseri su pronašle veliku inspiraciju u njegovom opusu, a neki od njih su u slavu 80. godišnjeg oskarovca za list Gardijan izabrali omiljene scene iz Skorsezeovih filmova i rekli koju reč o njima.
Tim Barton
Kada pomislim na Skorsezea, pomislim na sve neprijatne trenutke u njegovim filmovima. Mislim da je on majstor u tome. Kao u Kralju komedije (1982), kada Robert De Niro nepozvan odlazi u kuću Džerija Luisa. To je zaista mučno za gledanje.
Možda su Dobri momci najbolji primer kako on to radi tako dobro. Nezaboravna je scena u restoranu kada raste napetost između likova koje tumače Džo Peši i Rej Liota. „Smešno? Smešno kako? Kao da sam klovn? Zabavljam te?”. To je trenutak koga se sećate. I to je poenta filmske umetnosti – stvaranje trenutaka koji ostaju s ljudima dugo nakon što oni napuste bioskopsku salu.
Iz mog iskustva, Marti je potpuno drugačiji u stvarnom životu. Jednom sam ga sreo i učinio je da se osećam potpuno opušteno. Bio je tako entuzijastičan, obrazovan čovek, a čak je pomenuo da u svojoj ličnoj arhivi ima primerak mog filma Bitlđus. Kada ga upoznate, osetite njegovu strast prema filmu.
Stiv Mekvin
Skorseze je tako dobar u uvodnim scenama. Volim onu u Ulicama nasilja (1973), gde De Niro prvi put ulazi u bar. Harvi Kajtel ga obazrivo posmatra, dok se u pozadini čuje Jumping Jack Flash Rolingstonsa. To je jedno od najsavršenijih predstavljanja filmskog lika koje sam ikada video.
Takođe volim scenu u kojoj De Niro čeka Džoa Pešija u pustinji u Kazinu (1995). Da li mu je Peši u tom trenutku prijatelj ili neprijatelj? On još ne zna. Scena izgleda neverovatno. Možemo da vidimo kako automobil stiže na De Nirovim naočarima za sunce. Postoji neizvesnost u vezi onoga što će se dogoditi i publika oseća tenziju, a tu je naravno i muzika.
Lin Remzi
„Svaki čovek mora da prođe kroz pakao da bi stigao do svog raja“, kaže Maks Kejdi, koga igra Robert De Niro u trileru Rt straha (1991). U tom filmu, tinejdžerka Danijel (Džulijet Luis) testira svoju rastuću požudu protiv Maksove preteće i manipulišuće sile odraslog čoveka.
Scena između njih u školskoj sali je sjajno realizovana, i zapanjujuće neprijatna. Gledajući je, osećala sam se kao da sam ponovo tinejdžerka, tako nesigurna u to kako stvari funkcionišu u svetu oko mene. Sve u vezi ove situacije pogrešno, ali nevinost i psihopatija su nekako u čudnom skladu u ovoj sceni.
Luka Gvadanjino
Za mene je Skorsezeov rad najvažniji i referentna tačka kojoj se stalno vraćam, pre svega zbog neverovatne moći i inteligencije koju je pokazivao tokom svoje karijere.
Scena o kojoj želim da razgovaram je u Dobu nevinosti (1993), kada se Njulend Arčer i grofica Olenska, koji su zaljubljeni tokom čitavog filma, ali uvek potiskuju ono što osećaju, nađu sami u kočiji. Njulend uzima groficinu ruku u svoju i otkopčava njenu rukavicu, a zatim joj ljubi zglob. Ovaj detalj je skoro kao da joj otvara vaginu svojim golim rukama – to je jedan od najboljih i najerotičnijih trenutaka u istoriji filma.
Za ovakve scene je potrebna velika predanost detaljima – Skorseze je majstor, ja ga pozdravljam i slavim. Ne vidim ga kao reditelja nasilja. Mislim da je nesentimentalan – kao što bi svaki pravi filmski stvaralac trebao biti. On istražuje ljudsku prirodu, koja uključuje i nasilje. Doba nevinosti, po mom mišljenju, jedan je od najnasilnijih filmova ikada snimljenih; on je o represiji i ugnjetavanju ljudskih poriva.
Takaši Mike
Ubrzo nakon što počne film Razjareni bik i nakon što je Džejk LaMota nepravedno poražen u boks meču protiv Šugar Reja Robinsona, scena se seli u LaMotinu kuću. Svađajući se sa svojom ženom dok ona prži biftek, LaMota kaže svom bratu, koji pokušava da interveniše: „Udari me u lice“.
Ova scena me je naterala da doživim čudo filma. Ja, koji sam bio iz druge zemlje, vremena i okruženja, mogao sam da čujem LaMotino vrištanje u njegovom umu: njegovu iritaciju i nekontrolisani bes koji nema gde da ode. Ja, koji sam mirno živeo u Tokiju, mogao bih da budem jedno sa italoameričkim bokserom. Ovo je briljantna scena. Danas, kada se čini da se toliko scenarija sastoji od dijaloga, vrednost ovog filma je još veća.
Izvor: Guardian
Naslovna fotografija: EPA-EFE/JALAL MORCHIDI