Serija “Pad”: Evo šta su novine pisale o Žarku Lauševiću i događajima te kobne večeri u Podgorici

Serija “Pad“, koja je večeras počela sa prikazivanjem na televiziji, zapravo je priča o glumcu Žarku Lauševiću i događaju iz 1993. godine.

Tačnije u noći između 30. i 31. jula 1993. godine u Podgorici je tokom i tuče sa grupom momaka Žarko iz svog pištolja CZ-99 ubio Dragora Pejovića i Radovana Vučinića, a teško ranio Andriju Kažića.

Na suđenju je osuđen na 13 godina zbog dvostrukog ubistva. Ta je presuda, nakon žalbi, potvrđena 1994. godine. Kaznu je izdržavao u Spužu i Požarevcu.

Bio je ovo slučaj koji je potresao sve.

Kako su mediji tada prenosili, a prema zvaničnim podacima Centra bezbednosti Podgorice do tuče je došlo između Dragora Pejovića, Radovana Vučinića i Andrije Kažića, sa jedne strane, i braće Žarka i Branimira Lauševića, sa druge strane.

Ceo događaj odvijao se kao na filmu, kako su tada pisale Novosti, čiji su novinari razgovarali i sa konobaricom, Dragicom Bogavac, koja je radila u kafiću u kom se desila tragedija.

“Neverovatno je šta se dogodilo. Praktično, ni od čega došlo je do tragedije. Ama, baš ništa nije “mirisalo” na ono što se dogodilo. Pre nego što su braća Laušević došla, a bilo je nešto oko pola noći, u kafe baru u maloj bašti, sedela je grupa mladića. Neki od njih su naši stalni gosti. Nakon što su pojeli po sendvič, popili neko pivo i neki sok, otišli su preko ulice (Bulevar Lenjina). Jedino se zadržao, oslonjen na ogradu, Dragor Pejović. Još je jeo sendvič. Pa, to je nemoguće? Svi su momci bili mirni, a Žarko Laušević navraćao je i ranije, i prošlog leta je kod nas jeo ćevape, rekao je kako je došao jer mu se naši ćevapi sviđaju”, ispričala je tada Dragica Bogavac za Novosti.

Kako je objasnila stariji brat Laušević je seo u baštu kafića, Žarko Laušević je došao do kisoska da naruči salatu, a momci su počeli da dobacuju.

“Na to je, bez povišenog tona, Žarko Laušević, dobacio, koliko se sećam, Pejoviću “Što je ova graja”. Tada je Pejović odgovorio, opet, kažem, koliko mogu da se setim “Što te briga ko graji”. Tada je došlo do koškanja. Videla sam kada je Žarko Laušević padao uz sam zid kioska. Bio je obučen u kratke pantalone i mornarsku majcu. Oko struka nosio je onu torbicu za novac, dok mu je kožna torba visila o ramenu. U kafe baru u to vreme bio je samo jedan gost. Kada je došlo do koškanja, Pejoviću je u pomoć pritekao Radovan Vučinić. Svi su se tako našli u malom prostoru baštice kafe bara. Najednom je počela pucnjava. Jedna stanarka nam je pričala da je pucnjava trajala “ceo vek”. Nije to bilo rafalno veli, sedela sam na terasi obližnje zgrade i gotovo brojala hice sve do 15. Pomislila sam kada će ta pucnjava prestati.”, pričala je konobarica.

Epilog kobne priče svi znamo.

Kada je počelo suđenje Žarko Laušević je ispričao svoja sećanja od te večeri.

“Nisam učinio ništa što bi moglo da isprovocira svađu. Prišao je još jedan momak i ja sam udaren. Guran sam, vučen, udaran…Za trenutak sam izgubio svest. Sve se, procenjujem, zbilo za najviše pola minuta. Sećam se samo delova događaja, jer mi je u glavi bilo sve pomešano. Osećao sam da mi se torba koju sam u poslednje vreme uvek nosio preko ramena i u kojoj je bio pištolj – otima. Uspeo sam da izvučem oružje, repetiram, ali napad nije prestao. Pucao sam ne znam koliko puta. Imao sam užasno osećanje straha. Vidim zatim da moj brat leži na dva metra od mene i iznad njega onaj drugi momak koji ga bez prestanka udara nečim u glavu. Imao sam utisak da mu uzima život i pucao sam bez razmišljanja”.