Ivan Tokin: Glad

Probudio sam se gladan kao da nikad nisam jeo. Ne osećam toliku glad često, lepo je osećati nešto tako snažno, neku potrebu protiv koje se ne može skoro ništa. Mogu da ne jedem, ali ne mogu da ne budem gladan.

Prethodne večeri završio sam neke poslove koje sam dugo odlagao i to me je ispunjavalo. Dan preda mnom bio je ispunjen obavezama koje volim. Ništa nisam jedva čekao, mirno sam bio spreman za sve. Ništa me nije bolelo. Osećao sam svoje snažno telo i radovao mu se. Pomislio sam da mogu skočim s trećeg sprata, možda da se uhvatim za terasu na prvom, da doskočim na krov automobila i spustim se u kafić po espreso. Ko zna, možda sam i mogao, svašta može čovek kad ga ništa ne boli.

U teretani sve fino i očekivano, osim što sam dobio ormarić koji ne volim ali sam zato upoznao jednog zanimljivog vežbača. Na posao sam stigao na vreme a tamo je bilo opušteno, osim malih trzavica koje su neizbežne kad se toliko ljudi skupi na jednom mestu. Oko podneva sam izašao, trebalo je da potpišem ugovor čija realizacija će me mnogo radovati.

Hodao sam lako, s kapom u ruci. Čekao sam da mi postane hladno da bih je stavio na glavu. Mama mi je često govorila da kad mi postane hladno da je kasno.

Ipak, čekao sam. Taman kad sam je stavio ugledao sam tog prosjaka. Mlad momak sedeo je na trotoaru, naslonjen na zid banke, ispred njega bila je bela kutijica. Sedeo baš na betonu, nije imao karton ispod dupeta kao što je to često slučaj, kolena je privukao sebi i u njih zagnjurio glavu. Šake su u bile na potiljku.

Zagledao sam ga dok sam prolazio. Izgledao je kao čista tuga i nesreća. Nije imao nikakav odnos prema toj kutijici, ni prema nama prolaznicima, kao da ništa što može da stane u tu kutijicu ne može da mu pomogne. Očajan čovek. Nisam mu ništa ubacio u kutiju, prošao sam misleći o njegovom dupetu na hladnom betonu.

Potpisao sam ugovor u zgradi sa novom fasadom, kapijom od kovanog gvožđa, u kancelarijama punim dnevnog svetla. Pristojan ugovor, ne robovlasnički, napisan efikasnim pravničkim jezikom, precizan, matematika u prozi. Čovek koji mi je dao ugovor gledao me je u oči i odlučno se rukovao sa mnom. Ne može bolje.

Vraćao sam se istim putem. Dečko je sedeo u istom položaju. Opet sam ga prošao pa sam zastao, mislio sam se koliko da mu dam, da li da ga vodim negde da se ugreje i jede. Dva čoveka su stajala pored njega, činilo mi se da su zbog njega stali, da nešto planiraju s njim, pa sam sačekao. Nisu zbog njega stali, tu su se sreli, ispričali se i otišli. Nešto u položajima njihovih tela govorilo mi je da o njemu pričaju, ali nisu, prevario sam se.

Prišao sam mu i pokušao da ga dozovem. Uspeo sam iz trećeg puta, digao je glavu i pogledao me. Kad sam mu video oči sve mi je bilo jasno. Vodene, sa ogromnim zenicama. Odmah sam ga pitao da li je u krizi.

Ovako sam rekao – Kriziraš, a? – Prvo me je samo gledao, pa je rekao – Aha. – Pružio sam mu hiljadu dinara i pitao ga da li mu je to dosta. Rekao je – Još dvesta. – Dao sam mu još dvesta. Ustao je, držao pare u ruci i gledao me, kao da treba još nešto da se desi. Rekao sam mu – Ajde.