Tri nova regionalna albuma koja zagarantovano donose lepo vreme i sunce u vaše živote

Mart je prvi mesec proleća, i baš su tad rešila da procvetaju tri albuma koja mogu proleću na crtu. Dva su od mladih autora koji su došli da ostanu, a jedan je starog vuka koji ne pristaje na povlačenje i penziju.

Ljubičice – Dok Čekamo Pad

Ako bi tako želeo, bend Ljubičice, odnosno kreativni dvojac, braću Stevanović, bi mogao da opišem onom reči – starmali momci, koji su mladi krenuli da sviraju i stvaraju, ali zbog svog velikog muzičkog i znalačkog umeća, često su uplovljavali u talase muzike koje su primerenije tipovima koji su i do 20-ak godina stariji od njih. Njihov zvuk je nosio sa sobom dosta naslušanosti raznih stilova, zbog koje smo mogli da ih opišemo kao art rock bend i ne bismo mnogo pogrešili.

Otud je njihov novi album, koji izlazi čak 9 godina posle prvenca novi korak u mladost, da ne kažemo korak u nepoznato. Braća Stevanović, na ovom albumu podmognuti pijanistkinjom Olgom Petrović, rešili su da pođu putem kvalitetnog popa, sa dosta gruva i fanki ritma. Pesme su svežije, zavodljive, i prilagođeniije opuštenim blejama i žurkama, ali opet odsvirane na jednoj visokoj noti.

Iako ima samo osam pesama, album deluje kao da je nastao iz četri celine. Prve dve pesme su fanki pop pesme (“Roboti se plaše”, “Čekamo rat ljudi protiv mašina”) o postapokaliptičnom sukobu sa tehnologijom koja se malo odvezala sa lanca. Nakon toga stižu dva sexy i groovy hita (“Opet”, “Možda je vreme”) , nakon čega nas dočekuju dve letnje pesme, jedna sporija (“More”) jedna brža. Ta brža, “Osam minuta do sunca” možda i najviše podseća na bend Parcels, koji deluje kao velika inspiracija momcima za celo ovo izdanje. Podvlačim inspiracija, a ne nešto drugo, jer ovaj album je poprilično svoj i originalan, i nakon jednog slušanja vam je to potpuno jasno.

I posle svega toga, dočekuje nas “aftermath” svih tih pop rešenja, bend se uozbilji i pokaže nam da su oni ipak mnogo više od šarene pop zabave (“Dance Macabre”, “Dok čekamo pad”). I upravo ta širina u stilovima im najbolje stoji, a ovaj album, iako kratak, može da postane saundtrek narednih sunčanih dana.

Branko Miljković kaže da ako smo pali, bili smo padu skloni, ali ovaj pad Ljubičica je samo u naslovu albuma, jer ovih 8 pesama predstavlja samo uspon ovog sjajnog benda i skok u prvu ligu domaćih alternativnih sastava. Nadamo se samo da sledeći album nećemo čekati predugo.

Plesač Sporog Stepa – Sunčana strana meseca

Običaj je da kako godine ili decenije odmiču, izvođači koje znamo kao perjanice i prvi red novog talasa prave sporiju muziku. Često sednu u stolicu da bi komponovali, ili se ponavljaju po milioniti put i govore jedno te isto. Ili jednostavno, to više nije to.

Retko ko je spreman da nastavi dalje u istraživanju muzike, menjajući stilove, a opet i praviti muziku koja odgovara njegovoj pojavi i senzibilitetu. E tu na scenu dolazi Maks Jurčić, u svojoj novoj staroj inkarnaciji, s kojom stvara već nekoliko godina – Plesač sporog stepa. Kao jedan veseli i rasplesani gospodin, sa ukulelom u rukama, razoružava energijom, stilovima i emocijama.

Jurčić u svojim sedamdesetim ima više energije ali i vere u bolje sutra i optimizma, nego mnogo mlađi od njega koji su već odavno odustali. Što se same muzike tiče, ona se prirodno nastavlja na “Ljetnje Kino” koje je živelo prethodnih godina, ali svakako će vam najviše zaličiti i na jedan od najveselijih bendova sa tropskim ritmovima sa ovih prostora – Vještice.

Probajte da ostanete imuni na “Pusti me da plešem drugačije” ili “Zauvjek mlada”, sumnjamo da će vam noge stajati mirno. Ovaj album zvuči kao nepostojeće godišnje doba koje nema ime i koje se pojavljuje nitokuda (i rešava stvar), a njegov naslov samo pokazuje da nam nudi sunce i kad je mrak, ali i toplotu u sred zime.

Iva Lorens – Svitanje

Prethodnih nekoliko godina se svašta nešto novo i uzbudljivo desilo na alt-pop sceni, a ženski glasovi koji su se iskristalisali, na momente su bili i najbolje što nudi cela ova ekipa. Iva Lorens je svakako jedna od njih. U nekoliko dosadašnjih pesama nam se predstavila sa visokokvalitetnim pop zvukom, modernim bitovima i ritmovima koji podsećaju na neke od aktuelnih pop izvođačica sveta (Bili Ajliš prva pada na pamet).

Međutim, dok su takvi programirani pop hitovi stigli do određenog kruga publike, album “Svitanje” osvaja na jedan potpuno drugi način. Pesme koje smo po prvi put čuli daju nam pogled na jednu drugačiju Ivu. Spontaniju, svakodnevniju, sa realnim pričama i problemima. Tom neposrednošću osvoja i one koji do sad nisu bili fanovi. Pesme poput “Plešemo”, “Na afteru”, “Udarci”, “Vreme nek teče” možda nisu pravljene da budu hitovi kao “Svitanje” ili “Zima”, ali upravo u tome je i vrlina.

Cela pančevačka ekipa stoji iza albuma, od producenta Milana Bjelica do momaka iz Buč Kesidija, i nije slučajno što je pančevački levoruki dvojac tu, jer kao da na momente album “Svitanje” je u dijalogu sa njihovim albumom “Euforija”. Kako zbog načina koji nam se priča priča, tako i po energiji. Pa tako lako možemo da zamislimo onog tipa sa njihovog albuma koji je onda pitao devojku da odu do hodnika (i sve ostalo) da nekih godinu, dve dana kasnije može da joj pošalje poruku sa pitanjem što nije na afteru.

Na kraju, dobili smo novi pop album koji je dovoljno šaren da isprati mnoge moderne trendove trenutka, a opet dovoljno je “storytelling” u svojoj srži da deluje kao da se desio jednoj osobi i da je potpuno iskren i nimalo izmaštan za potrebe muzike. A ta vrsta iskrenosti se naravno uvek ceni.