Kako je Dragoljub Zamurović optužen za krađu fotografije

Možda autorska prava nisu baš potpuno jasna u Srbiji, ali kada je u pitanju fotografija koju je neko napravio, pa još tako poznat kao Dragoljub Zamurović, nemoguće je da dođe do zabune, zar ne?

Ipak, našem proslavljenom fotografu desila se neobična situacija u kojoj ga je jedna slikarka optužila da je ukrao njenu fotografiju i da je prodaje pod svojim imenom.

Kao što možete da pretpostavite, nikakve krađe sa njegove strane nije bilo, kao što je i opisao u Fejsbuk postu pod nazivom „JA, LOPOV“, koji u celosti prenosimo u nastavku:

Povezani članci

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

„Dok smo danas moja supruga Dobrila, naši dobri prijatelji Zoja i Emil i ja bezbrižno šetali oko spomenika na Avali, zazvonio je telefon. Javio se moj kolega iz Zemuna i rekao da neka slikarka Violeta Ercegović tvrdi da sam joj ukrao fotografiju. I ne samo da sam je ukrao, već da je i prodajem!

          Zamolim kolegu da joj da moj broj telefona da razjasnimo u čemu je problem.

          Posle nekoliko trenutaka javlja se gospođa Ercegović i tvrdi da ja prodajem fotografiju koju je ona snimila 2008. godine na Dunavu. Pitam je da mi opiše kako fotografija izgleda i ona opiše ovu fotografiju. Odgovaram joj da sam ja tu fotografiju snimio 2006. godine na Tamišu i da njena fotografija verovatno samo liči na moju. Ne, ona tvrdi da su te dve fotografije identične.

          Pitam je da li se u desnom delu fotografije vidi mala siva ptica i ona to potvrđuje. Dobro, kažem, pošaljite mi svoju fotografiju da je uporedim sa mojom.

          Kad smo se vratili kući, otvorim e-mail i, zaista, to je ista fotografija. Začudilo me je samo što je pored te fotografije u katalogu Međunarodnog trijenala proširenih umetničkih medija iz 2010 godine, koji mi je poslala, stajalo ime “autorke” Violete Ercegović. Ali, kako sam već navikao da razni “autori” koriste moje fotografije i stavljaju svoj potpis, ovo me nije puno začudilo.

          Zabrinulo me je nešto drugo: ovo je prvi put da me neko ko je uzeo moju fotografiju optužuje da sam ja, ustvari, pokrao njega (odnosno, u ovom slučaju – nju). Baš kao u onoj rubrici u Politikinom zabavniku “Verovali ili ne”.

          Ja sve svoje fotografije čuvam na šezdesetak eksternih hard diskova. Pogledao sam u spisak i utvrdio da se dotična fotografija nalazi na pet diskova. Pronaći ću originalni fajl i dokazati joj da je to moja fotografija.

          Ali, prvi problem nastaje kad ne mogu da nađem svih pet diskova. Jedan nedostaje. Kao da je u zemlju propao. Nema veze, imam još četiri diska sa tom fotografijom.

          Priključujem drugi disk na moj Mac, ali disk ne može da se otvori. Probam sa PC računarom, ali ista situacija – ne otvara se.

          Ja imam neku čudnu osobinu: kad sam jako umoran ili iznerviran, upali mi se levo uvo. Osećam kako krv nadire u to uvo.

          Povezujem treći disk na kompjuter i, najzad, evo tog fajla. Otvaram ga i uključujem “File Info” na kome se uvek vide svi podaci o vremenu snimanja, aparatu, objektivu, ekspoziciji… ali uzalud. Nema tih podataka, kao da ih je neko namerno obrisao. Tada mi se, što se meni izuzetno retko dešava, zacrveni i drugo uvo.

          Imam samo još dve šanse da dokažem kako sam ja autor pomenute fotografije. Uzimam četvrti disk i stavljam USB kabl u kompjuter. Neverovatno, ali opcija “File Info” pokazuje opet da nema podataka o aparatu i parametara snimanja. U tom trenutku hvata me panika. Pored ušiju, crvenilo je ispunilo celo moje lice. Nikada do sada mi se to nije dogodilo. Padaju mi, kao što se to dešava sa nekim teoretičarima zavere, svakojake misli na pamet : nije li neko, možda, tajno ulazio u naš stan i izbrisao sve podatke sa te fotografije kako bi me optužio za krađu?

          Prilazi mi Dobrila sa čašom vode i velikom pilulom Bromazepana. Pita šta mi je. Nikada me ranije nije videla tako crvenog u licu. Uzimam ovu pilulu i prvi put u životu je pijem. Ostao je još samo jedan disk i poslednja šansa da dokažem kako nisam lopov.

          Srećom, na petom, poslednjem disku, je taj fajl. Grozničavo otvaram opciju “File Info” i… BINGO! Svi podaci su tu: fotografija je snimljena 17. decembra 2006. godine u 12 časova, 34 minura i 17 sekundi; ekspozicija je bila 1/250 sec; blenda f/6,3; foto-aparatom čiji serijski broj je…

          Trčim do ormara, uzimam moj foto-aparat i proveravam serijski broj – to je taj aparat.

          Dobrila me pita da li ću ja sada da tužim “autorku” moje fotografije za krađu i lažne optužbe. Odgovaram da mi tako nešto ne pada na pamet. Ona je, posle 13 godina gledanja u svoje ime pored fotografije sigurno i sama poverovala da je autorka te fotografije. Baš kao što onaj lažov koji stalno priča da smo u zlatnom dobu sigurno sada i sam veruje u to.“

Objavljeno uz dozvolu autora.