Lepe boje i glumci ili nešto više: Vesa Andersona zabole ako ga ne volite, i u filmu “Asteroid City” nam to otvoreno kaže
Putujuće pozorište Vesa Andersona, sastavljeno od najpozantijih glumaca današanjice, srušilo se sa neba poput asteroida u domaće bioskope, u filmu “Asteroid City”.
Ves Anderson je, bez mnogo razmišljanja, jedan od najpoznatijih reditelja današanjice, voljen i osporavan zbog gotovo iste stvar, njegove estetike. Njegovi fanovi će bukvalno kupiti sve što ovaj čovek uspe da proda u svojoj geometrisko preciznoj režiji na hipsterske prugice, dok sa druge strane, odbiće bukvalno sve ostale, pogotovo one koji ne vole njegovo odsustvo emocija, kao i style over substance način prenošenja poruke. Ako nje uopšte ima.
Pritom sam reditelj je i pored dva filma koje će izbaciti ove godine, poslednjih meseci poprilično ljut na svoju zastupljenost u medijima, zbog stalnog parodiranja njegovog stila, što AI tehnikom, tako i na kratkim snimcima na TikToku.
U tom zamahu i raspoloženju, dolazi nam novi film, “Asteroid City”, koji je kombinacija starog sentimenta i nekih “novijih” ideja, koje na kraju donose nešto konfuzniji konačni proizvod.
U dva toka, i dve boje, odnono u koloru i crno beloj tehnici pratimo dve priče, dokumentarac o postavku pozoršne predstave (crno belo), a onda i samu predstavu, koju gledamo kao film u boji. Ako vam nije baš najjasnije, nije ni meni, a ja sam film i gledao.
U filmu iliti predstavi, pratimo priču o ocu (Jason Schwartzman), koji vodi decu kod bogatog tasta (Tom Hanks), da ih tamo ostavi nakon smrti supruge, jer on je, kako to obično biva u filmovima Vesa Andersona, usamljen, s***an i ne zna šta će od života. Na tom putu, staje u naslovni “Asteroid City”, u kojem kako to obično biva, odseda grupica živopisnih likova, svako sa svojom mukom i svako šaren na svoj način (Jeffrey Wright, Liev Schreiber, Matt Dillon, Steve Carell, Tilda Swinton…)
Naš glavni junak se zagleda u glumicu, a kako i ne bi jer je glumi Skarlet Johanson, i sa njom razvija nešto prisniji odnos. Onda dođu vanzemaljici a ceo grad završi u karantinu koji proglasi vojska Amerike.
U drugoj crno beloj priči, pratimo pisca ovog dela (Edward Norton) koji promatra svoje delo, razmišlja gde sve vodi, kao i njegovog partnera (ponovo Jason Schwartzman), koji se pita šta je gluma, gde sve ide, i sva one klasična filozofiranja o umetnosti i glumi koje nam nude mnogi filmovi i serije trenutka, a koje realno ne interesuju apsolutno nikoga osim možda ljudi iz samog posla.
Kad je film u boji, šarmira i privlači standardnim ogoljenim humorom kao i drugi Andersonovi filmovi. Kad je bez boje, film uvlači u jedno atpično stanje za ovog reditelja iz kog nisam siguran da izvlači pozitivnu ocenu, a ponekad deluje čak da i nije želeo da bude shvaćen, već pričama o drugim stanjima ljudskog bića, poput sna ili hipnoze više prilazi storijama Dejvida lInča.
Ako se fokusiramo samo na taj (bolji) deo u boji, Anderson nam nudi tumačenje cele pop kulture kao takve, gde nam je u jednom američkom gradiću u pustinji pedesetih dao i vanzemaljce, i vestern, i atomsku bombu, ali i merilinmonroovske žene, sve ono na čemu je sazdana televizija i film. Sa druge strane, deluje da je čak želeo da probije i četvrti zid i da pošalje komentar svojim kritičarima koji ga oduvek napadaju zbog manjka emocija i prikazivanja istih u svojim filmovima. DIjalog između Švorcmana i Johansonove o nemogućnosti za iskazivanjem osećanja zbog svega što im se desilo je kao jedan veliki fu** you svima onima koji su imali šta da zamere.
Do sad smo već utvrdili da na desetine poznatih glumačkih imena su spremi da zaigraju u ovim live action slikovnicama reditelja, po cenu da protrče kroz kadar uz par rečenica. Tako se i ovaj film nastavlja na ovu poslednju fazu Andersonovog stvarlaštva, kao što je i bilo sa filmom “The French Dispatch”. Ipak, kao i kod prethdonog filma, rasplesanost, obim priče i likova, ne pomažu samom filmu, i on samo funkcioniše dok se posmatra kao lepršava šarena razglednica sa karakterističnim humorom. Film puca po šavovima onda kad pokušamo da ga prihvatimo, razumemo i pomislimo da bi moglo od njega biti nešto više i bolje.
Anderson se ponovo pojavljuje u najšim životima za koju nedelju, novim Netfliks filmom “The Wonderful Story of Henry Sugar“. Sa jedna strane, nemam ništa protiv ovog načina snimanja i komunicaranja sa širom publikom, parodom poznatih glumaca i muzikom Aleksandra Desplata. Ali sa druge strane, sve to je i traćenje talenta čoveka koji je umeo mnogo više da pruži od puste estetike i lepe slike.