Od Đorđa Marjanovića, preko Lajbaha do Desingerice: Ovo su najprovokativniji nastupi na ovim prostorima
Od kako je sveta i veka, publika se skandalizuje na nastupe muzičara, a što je provokativniji nastup, to je potražnja za izvođačem veća, a time rasto i saldo na bankovnom računu. Danas skandalizuju tipovi poput Desingerice i Pljugice, ali takav, sličan način nastupa su na našim prostorima probali mnogi pre njih.
Ako niste upoznati sa pecaroškim terminima, bućka je drvena palica kojom se udara po površini vode, čime se pravi neobičan i specifičan zvuk koji namami soma, koji zbog svega toga izleti na površinu i lak je plen. Som, kao što znate nije najpametnija životinja na svetu, barem se tako priča, a taj koncept pecanja na bućku bi trebalo to da potvrdi.
Muzička industrija, pevači, bendovi, kako god, što u svetu tako i kod nas, pecaju na bućku, a somovi se hvataju od začetaka popularne muzuike, preko svih mogućih pravaca rokenrola, panka, diska, repa, pa i do ovih novih hibrida trepa, folka i čega sve ne.
Ovih dana su u prvom planu dvojica momaka Desingerica i Pljugica, čiji muzički kvalitet jeste upitan. Sa druge strane, niste učestvovali u njihovom viralnom zamahu na društvenim mrežama gde su polako, mic po mic, osvajali na desetine hiljada ljudi, isečcima iz svojih pesama, kako na TikToku tako i na Instgramu. Pošto se danas muzika i konzumira, pomalo, na kašičicu i 20 sekundi klipa. U tom kontekstu je razumljivo i lako se zakači za vas, kao čičak koji ne želite, to njihovo – Ma bajo nisi svesna, ručna, lakat, prva desna.
Međutim, ne bavimo se kvalitetom samih pesama, već njihovim nastupima, koji su digli možda i veću buru od tekstova (valjda zato što smo navikli da je istorija rokenrola ustvari istorija pesma o opijatima). Njih dvojica polu goli nastupaju. Desingerica baca čarape u publiku, blago udara patikom devojku u prvom redu, a ume i da iznese motornu testeru binu.
Javnost je skandalizovana, gradonačelnik Banjaluke se naljutio na njih pa su im i koncerti u tom gradu otkazani. Svako ko iole prati muziku zna da ovakve stvari su redovna pojava u rokenrolu, repu ili čemu sve već ne, i da provokacija je sastavni deo ovakvog koncepta.
Podsetićemo se još nekih takvih provokacija sa ovih prostora, sa naravno disklejmerom kako su neke bile opasne za jedno vreme, dok su danas jednostavno smešne.
Đorđe Marjanović
Pre nego što su se bacale mokre čarape u publiku, Đorđe Marjanović je bacao sako na binu, skakao, padao, dizao se, pa ponovo klečao na kolena. Iz ove perspektive nam nije jasno šta je tu provokativno, ali u periodu 60-ih, kad su ljudi izlazili na binu festivala, stajali kao kipovi, otpevali svoje i povukli se, Đorđe Marjanović je rešio da bude rokenrol svojim dramatičnim izvođenjima pesme. Rezultat, roditelji tog vremena nisu podnosili pevača kao i mnogi mediji. Ostaje zapamćeno da su mu prebacivali zbog “klovnovskog ponašanja” kao i zbog “bednog imitiranja Zapada koje nam nikad ni u čemu neće biti uzor”. Dok su stariji mrzeli, mlađi su obožavali, vrištali, otimali se za autograme i padali u nesvest, i trasirali put jedne od najvećih zvezda u istorji jugoslovenske muzike.
Oliver Mandić
Mandić je debitovaao kao wunderkind rok i džez scene sedamdesetih, sa jedva 18 godina. Svirao je sa svim mogućim velikanima tadašnje scene, dobijao dobre kritike, ali i nije osvojio srce publike. Onda je zasvirao pop i disko, počeo da oblači žensku odeću, iliti što bi danas ljudi rekli, drag, stavio šminku i postao velika, velika zvezda. Međutim, govorimo o periodu kraja sedamdesetih i početka osamdsetih. Muškarac u konzervativnoj Jugoslaviji, sa androgenim izgledom je sušta provokacija za sva vojna lica i one koji se tako osećaju, od Triglava do Đevđelije. Kostime i čitav imidž za Mandića je osmislio umetnik Kosta Bunuševac, a ceo pristup je promovisan u TV emisiju “Beograd noću”, koja je osvojila nagradu Zlatna ruža Montreala.
Satan Panonski
Ipak, čovek sa najprovokativnijim nastupom na ovim prostorima je svakako bio Satan Panonski. Iako je zauvek ostao u underground muzici, priče o njemu i njegovim nastupima su došle na kraju do širokih masa. Poznat je bio po provokativnim pesmama i krvavim nastupima tokom kojih se sekao na bini, skakao na glavu, i gasio opuške cigara po telu. “Ja sam Satan Panonski, po narodnosti panker, po zanimanju prijatelj” – tako se Ivica Čuljak predstavljao na sceni. Odmah zatim bi uzeo žilet ili staklo i priredio publici krvavi šou. Početkom rata pristupio je hrvatskoj vojsci. O onome šta je radio za vreme rata postoje kontradiktorne priče, a i sama smrt je obavijena velom misterije. U zvaničnim napisima stoji da se okliznuo i puška je sama opalila, a nezvanične priče kažu da ga je ubio neko od njegovih saboraca.
Darko Rundek
Danas je Darko Rundek jedan sedi gospodin sa akustičnom gitarom, koga slušaju i očevi i majke i njihova deca. Ipak, nekada, Haustor, Rundekov bend je “čačkao mečku” svojim stavovima i pesmama kao i mnogi drugi novotalasni bendovi tog vremena. Pritom je i Rundek uvek bio malo drugačiji sa svojim kabaretskim izgledom i šminkanjem. Ipak ostaće upamćen jedan od “najškonatnijih momenata jugoslovenske televije” u emisiji “Nedeljom popodne” RTV Beograda. Haustor je izvodio pesmu na plejbek u studiju, a Darko Rundek je u jednom trenutku pokazao srednji prst. Kamera je sve snimila, nije bilo prekida programa i taj srednji prst je videla cela Jugoslavija. Rekacije su bile različite, neki su bili šokirani, a neki oduševljeni, ali jedno je sigurno svi su zapamtili ovaj incident.
Laibach
Bend iz Ljubljane koji od početka osamdesetih, pa do dana današnjeg provcira sve one koji su spremni da se upcaju na ovu njihovu priču. Počeli su kao prst u oku sitnih politčkih struktura u Trbovlju, pa preko bivše Jugoslavije porasli do bitne pojave i na evropskoj i svetskoj sceni. Upotreba simbola trećeg rajha, samo ime koje je označavalo Ljubljanu u periodu Drugog svetskog rata, nastup u Zagrebu gde su na video bimu prikazivali Titove slike zajedno sa muškim polnim organom, i mnoge druge konceptualne akcije iznervirale su svakog trećeg Jugoslovena, što im je otvorilo put ka zapadu, jer niko nije očekivao na bend ovakvog zvuka i izgleda a da dolazi “iza gvozdene zavese”. I nakon raspada Jugoslavije su nastavili sa onim što rade najbolje, Hrvatima i Bosancima su svirali 1995. Marš na Drinu, a 1997. u Beogradu su uz muziku držali govor, u kom su okupljenima poželeli da pojedu svinju i da je konačno svare. Mislili su naravno na Miloševića.
BONUS VIDEO: