Dve horor mange za jesenju jezu: „Fragmenti strave” i „Skrovište”
Za ove jesenje dane rešili smo da vam preporučimo dve horor mange koje je izdao Darkwood, a koje će zalediti krv u žilama i najtvrdokornijim fanovima žanra.
Pre svega, moram da napomenem da su oba izdanja namenjena punoletnim osobama, te se nikako ne preporučuju mlađima od 18.
Fragmenti strave – Đunđi Ito
Čuveni horor autor Đunđi Ito poznat je po svojim mangama ne samo u svetu, nego i kod nas, zahvaljujući izdanjima „Uzumaki”, „Tomie”, „Gjo”, „Nikad čovek” i drugima.
Ovog puta, osmislio je zbirku od 8 priča koje nisu povezane, ali koje odišu jednakom jezom i užasima koji dolaze iz naizgled svakodnevnih situacija.
Izuzimajući prvu priču, „Futon”, za koju mu je urednik rekao da deluje kao da je izgubio osećaj za horor, Ito briljira u svim ostalim koje su malo duže.
Teme koje se ponavljaju su telesni horor, ljubomora i preljuba, porodični sukobi, ali i građevine koje imaju poseban značaj za ukućane, pa čak izazivaju i seksualno uzbuđenje.
Tu su i motivi različitih stvorenja i nakaza, a svaka priča funkcioniše kao nezavisna celina koja ima zaokruženu priču i koja vas dugo ostavlja pod utiskom.
Kako je Ito istakao, inspirisali su ga H. F. Lavkraft, H. R. Giger i Salvador Dali, između ostalih, a očigledan je i uticaj Dejvida Kronenberga.
Lični favorit je „Postepeni rastanak”, priča sa verovatno najmanje krvi, ali istakao bih i „Crnu pticu” i „Magumi Nanasuke”.
Skrovište – Masasumi Kakizaki
Masasumi Kakizaki takođe je stalan gost na srpskim policama, zahvaljujući prevodima njegovih manga serijala „Zelena krv” i „Bestijarijus”.
Ovde nam donosi čistokrvni, prelepo nacrtani horor, koji započinje pričom o gubitku, nastavlja se željom za osvetom i slobodom, a završava se neočekivanim spokojem.
Naravno, nije sve tako jednostavno i zato se priča odvija kao kombinacija narativa u realnom vremenu i flešbekova koji služe da upotpune priču i pomognu nam da razumemo motivaciju glavnih likova.
Ujedno, ta dinamika pruža sjajan kontrast, jer nam priča u sadašnjosti donosi mrak, kišu i silazak u pakao, a priča iz prošlosti prikazuje svakodnevne scene pod vedrim suncem.
Istina, Kakizaki mnogo više briljira u mračnim prikazima, jer pronalazi pravu ravnotežu između detalja koje treba da prikaže eksplicitno i onih koje samo treba da nagovesti.
Bez obzira na to što ne vidimo sve, dovoljno nam je neprijatno i teskobno dok pratimo silazak u ludilo i nasilje koje se usput događa.
A na kraju stripa imamo jedno obraćanje direktno nama čitaocima, koje dodatno naglašava horor koji smo upravo pročitali i fenomenalno zatvara krug otvoren na prvoj stranici.
