“Uznemirujuće je biti okružen Titovim obeležjima zbog nasilnog kraja Jugoslavije, ali ovde se ljudi vesele i kiti muzika”: Gardijan piše o beogradskim kafanama

Kako to obično biva, na turističkoj mapi grada Beograda, kafane zauzimaju gotovo centralno mesto, a novi tekst u Gardijanu to potvrđuje.

Istraživačko novinarstvo u svom najboljem i “najtežem” obliku, gde je novinar Gardijana bio primoran da jede i pije i zabavlja se po beogradskim kafanama ne bi li napisao izveštaj i proširio vest širom sveta. U tekstu „Ljudi plešu na stolovima: dobrodošli u beogradsku kafansku kulturu” probali su da rečima približe instituciju kao što je kafana.

Za kafanu su objasnili da je taverna, restoran, pab i muzičko mesto koji rade od jutra do kasno uveče. Redovni goste tu dolaze na doručak pre posla, porodice priređuju svadbe i proslave, poslovi se prekidaju, a tuga utapa u mračnim uglovima. Toliko su bile sveprisutne svakodnevnom životu ljudi da bi prijatelji ili poštar dolazili da vas pronađu u vašoj lokalnoj kafani, a ne u vašem domu.

“Nažalost, mnoge tradicionalne kafane su zatvorene tokom 2000-ih, delom zbog njihove nevoljnosti da daju prednost sticanju profita, u odnosu na puštanje redovnih ljudi da sede za jednim stolom ceo dan” kaže britanski Gardiajn.

Doručak je počeo u Znaku Pitanja:

„Znak pitanja“, je započela svoj život u 16. veku kao osmanska kafana. Udoban restoran obložen drvetom u niskoj zgradi sa nadvratnicima, nalazi se naspram jedne od najstarijih beogradskih crkava. Pokrovitelji su upali u nevolje jer su ga nazvali „bar pored crkve“, pa su zalepili „?“ kao ime i nikada se nisu potrudili da preimenuje. Sedeći za niskim sofra stolovima, služe tursku kafu pečenu na mangalu, praćenu grejanom rakijom – navodno ključom balkanske dugovečnosti. Posle ovoga slede omleti i pite sa sirom, prženi uštipci od testa i dimljena mesa Osmanski stil ove kafane samo je jedan od mnogih uticaja koji se nalaze u raznolikom uličnom pejzažu Beograda, gde se spajaju istok i zapad.”

O razlomljnosti kulture i istoku i zapadu, novinar piše i posmatrajući muziku u kafanama, gde ka istoku su okrenuti oni sa bogatom balkanskom kuhinjom i bučnim ciganskim trubačkim bendovima. Drugi su u austrougarskom stilu, gde se služe jela poput gulaša, uz žičane instrumente i harmonike koje stvaraju raspoloženje.

“Skadarlija je kaldrmisana ulicu koja je nekada bila boemska četvrt grada. Ovde su kafane bile dom pesnika, umetnika i pevača, koji su crpili inspiraciju iz živahnih likova koje su susretali. Jedan od legendarnijih bio je pevač restorana “Dva Jelena” Toma Zdravković. Zrnasti video snimci iz 1980-ih ga prikazuju kako luta od stola do stola ovijeni dimom i vreba obožavaoce. Sada je izliven u bronzi kao kip na Skadarliji, a ljudi mu polažu cveće i cigarete pred noge.”

Nastavio je dalje u srpsku kafani gde je pohvalio ćevape i jela sa roštilja, natopljene kajmakom koji služe stariji konobari u bezvremenskim belim košuljama i crnim prslucima.

“Srpska kuhinja je usmerena na meso, ali su dostupne vegetarijanske opcije kao što su pečeni kiseli kupus, pečene paprike i ukusne supe. Dezert je mešavina bosanskog, turskog i srednjeevropskog: kolači punjeni orasima i ukapani u sirup, pečene jabuke.” ispirčao je novinar a pohvalio se i da je čuo anegdote o glumcima, gde se ponosno pohvalio pričom o Zoranu Radmiloviću kog je nazvao srpskom verzijom Teri DŽonsa.

A onda se turneja po kafana pretvorila u kafanski klabing, prvo sa kafanom SFRJ , a onda i sa kafanom BAM.

“U SFRJ, jugoslovenskom restoranu punom rekvizita sa pogledom na reku Dunav, uzimamo pivo i gledamo u svetlucava svetla grada. Uznemirujuće je biti okružen Titovim obeležijima s obzirom na nasilni kraj Jugoslavije i brutalnu ulogu koju su odigrale srpske paravojne formacije Slobodana Miloševića. Srbija se nikada nije u potpunosti razračunala sa ovom mračnom prošlošću, a isto osećanje koje slavi ratne zločince danas se transformiše u proruske naklonosti u više od polovine stanovništva. Ali ovde se u ćošku trese bina, muzičari sviraju bosanske, hrvatske i srpske narodne pesme, kao i jugoslovenske hitove iz 70-ih. Muzika izaziva ogromnu emociju kod starijih meštana: ruke se njišu u vazduhu, a oči počinju da blistaju posle nekoliko jakih pića.

Bend završava oko ponoći, ali ja želim da se zabava nastavi, pa se upućuju u jednu od novijih „turbofolk taverni“ BAM klub. Tradicionalisti se snobovski odnose prema ovakvim mestima, ali meni ovo samo pokazuju kako kafana nastavlja da se razvija i uhvati suštinu noćnog života Beograda, koji spaja hedonizam i nostalgiju. Spuštam se u prepun podrum gde svira lokalna legenda Paganini: romski muzičar sa električnom violinom. Ljudi obasipaju bend gotovinom, čin razmetanja, ali u duhu zabave. Visokoenergetski turbofolk ritmovi me teraju da plešem do malih sati. Jedini mogući lek sledećeg dana je rakija za doručak.”