Gledao sam film “Pokidan” da vi ne morate: Najstrejterskiji film o zavisnosti ikada
“Pokidan”, film koji jeste i nije o Aci Lukasu, je još jedan u nizu domaćih biopika i priča o pevačima narodne muzike, kao i onima koji su sličnog turbo miljea.
Po samom naslovu ovog teksta (a možda i zdravoj pameti kojom ocenite stvari samo na osnovu trejlera) verovatno možete da pretpostavite u kom prvacu ćemo ići. Ali da odmah se zaštitim od napada kako sam elitista koji se grozi narodnjaka, mojih top 3 pesama Ace Lukasa su – Lešće, Nisam preživeo, Sa ljubavi se skidam.
Sa druge strane, za glavnog glumca i lice projekta, Mladena Sovilja, odgovorno tvrdim de je u Top 3 glumaca under 40 years old. Nakon ovog filma sam i dalje pri ovom mišljenju. Međutim…
Film prati imaginarnu biografiju pevača i klavijaturiste Peđe Kovača, rađene po “autobiografiji” Ace Lukasa “Ovo sam ja”. Ovo autobiografija ide pod znake navoda jer knjigu nije pisao Aca iako je tako reklamirano, već je Vanja Bulić kao ghoust writer pisao o Acinom životu. Film je probao da se odmahne detaljima od knjige i životne priče, ali u načelu smisao je ostao isti.
U filmu Peđa, prvo dobija priliku da zasija kao klavijaturista popularne grupe određene rok pevačice (Milica Janevski u ulozi pevačice koja je predstavlja Viktoriju). S obzirom da postaje dužan zelenašima, mora da krene da svira svadbe, odnosno njegov novi menadžer (Ivan Đorđević) otkupljuje dug, smešta ga prvo u svadbarski bend, a onda i na splav – Kovač, gde će mlađahni Peđa dobiti titulu kralj splavova, a zatim i usvojiti ime splava kao svoje, za potrebe svog albuma. Znači sve kao i kod Lukasa jelte.
Kući ga čeka trudna žena (Marija Pikić), tj dete na putu, i stiče se utisak da Peđa sve radi da bi zaradio novac za normalan život svoje porodice. Međutim, samodestruktivna nota koju on kao nekakav umetnik ima postaje sve jača i jača i Peđa se odaje drogama, švaleraciji, alkoholu, i tako u krug narednih 2 i po sata. Uz prijateljstvo sa sumnjivim njuškama (Andrija Kuzmanović i Jovo Maksić).
Prvi od problema filma je to što sve Peđine odluke deluju nimalo uverljivo, već gotovo na ivici parodije, on prvo odbija sve žene i poroke jer ga to ne interesuje, da bi bez nekog velikog razloga prestao da odbija i pristaje na sve što radi do kraja filma, i nema želju da prestane. I u tom neprestajanju nastavlja i nastavlja i nastavlja, bez promena jednoličnog ritma u drogiranju, seksu, alkoholu, drogiranju, seksu i alkoholu.
Filmovi poput ovog, o samozadovnjim narkomanima koji sve pravdaju svojom Self–destructive crtom moraju da pršte vizuelno, tempom, dramaturškim rešenjima od lucidnsoti i originalnosti ne bi li publika mogla da bude zadovoljna time što tehnički 2 ili 3 sata gleda repetativno ponavljanje određene radnje (Wolf of wall street prvi pada na pamet). Film i stil rediteljke Suzane Purković to svakako ne donosi.
Film u svojoj repetativnosti brzog života je jednostavno dosadan i ne donosi apsolutni ništa novo. Čak ni momenti u kojima treba da se zgrozmo na Acin, pardon, Peđin način života, ne donose to jer “Pokidan” ne uspeva da nas dovoljno uvuče u ceo taj svet, da bi uopšte i razmišljali na negativan, pozivtan ili kakav god želite način o ovom liku. On je samo senka koju projektor u bioskopu baca na platno, a mi koji smo se zadesili tu posle izvesnog vremena samo molimo boga da se ovaj film što pre završi da bi krenuli kuči.
Jedno od pitanja koje se postavlja je zbog čega se nije smelo jače i tvrđe sa mnogim likovima i zapletima. Odgovor znamo, jer ipak je ugled jedne od najpoznatijih narodnjačkih zvezda u prvom planu. Međutim, “Pokidan” se poprilično negativno odnosi prema celom tom svetu, počev od muzike, okruženja, likova žena bez morala, muškaraca koji su kriminalci punih šarežera i nozdrva. Niko u ovom filmu na neki način nije pošteđen. Zbog čega je onda stisnuta kočnica u razvijanju narkomanskog ludila beogradskih splavova i njenog glavnog aktera?
Kad smo kod glavnog aktera, ali i ostalih glumaca, kasting je verovatno najbolja stvar ovog filma, i zaista je okupljena zanimljiva ekipa dobrih glumaca koji jednostavno sa ovakvim scenarijom nisu imali baš ništa da rade. Mladen Sovilj je kao Peđa Kovač probao da uradi nemoguće, a to je da u filmu o Aci Lukasu (a ovaj film će uz sva pomeranja od stvarnog života to zauvek biti) on ne glumi njega, već kreira nekog svog lika. I na neki način uspeva, i on se dečko zaista pokidao (hehe) u tome da iznese ovog lika pred nas, ali ova priča o problematičnom rokenrol pevaču koji postaje narodnjak ima priče i kvalitetne drame za jedno 45 minuta srednjemetražnog filma. Ponoviću, ovaj film traje preko 2 i po sata.
Mada, i Soviljova želja, volja i trud najviše padaju u vodu kad dođemo do muzičkih scena, jer nastupi na spavu Kovač postaju plejbek izvođenja novih pesama Ace Lukasa, snimanih za ovaj film, sa sve glasom Lukasa koji izlazi iz otvaranja usta Mladena Sovilja. Te scene su zbilja katastrofalne, prvo zbog toga što Lukasov glas nikako ne stoji Soviljvom licu, ali i pojavi kao i živahnosti njegovo lika na bini. Te scene su zaista teške za gledanje.
I na kraju, kad nakon SPOILER ALERT dva i po sata praznog hoda dođemo do toga da će Kovač u zatvor zbog poznanstava sa pogrešnim ljudima, dođete do mišljenja da će ovo biti kraj epopeje, sa tom jasnom porukom kako se ovakav život ne isplati, sačeka vas još jedan ekser u sanduk cele priče, natpis koji kaže KRAJ PRVOG DELA, a onda i saznajete da je ceo projekat zamišljen kao trilogija, i tu dobijate poslednji smeh za kraj.
Suma sumarum, dobili smo na kraju jedan ispodprosečan bioskopski film, koji će umoriti i one najveće fanove Ace Lukasa. Sa nadom da neće naškodoti daljoj karijeri izvrsnim glumcima koji su ovde se pojavili.
Doduše, s obzirom da na vest da idem da gledam ovaj film, dobio sam većinsku povratnu informaciju – “A to je izašlo? Nisam znao!” kao i da sam u petak popodne bio sam u sali dok se film prikazivao, možda ovo nikome neće naškoditi, jer ga možda niko neće ni gledati.