„Sara“: Odred snajperistkinja pred kojim su se Nemci tresli
Kada se čuje ime Garta Enisa, obično je prva asocijacija neka uvrnuta priča sa ljudima upitnog morala uz, potencijalno, neki natprirodni element koji začinjava sve to.
To je barem ono na šta nas je navikao u svojim proslavljenim serijalima „Propovednik“ i „Dečaci“, ali i u „Panišeru“, „Helblejzeru“, „Hitmenu“…
Međutim, ovoga puta reč je o jednom grafičkom romanu koji je delimično zasnovan na istinitoj priči i smešten u realno okruženje, bez nekih fantastičnih upliva.
U pitanju je „Sara“, strip koji je po Enisovom scenariju sjajno nacrtao Stiv Epting, a koji govori o grupi sovjetskih snajperistkinja tokom Drugog svetskog rata.
Oni malo upoznatiji sa ratnom istorijom odmah će se prisetiti Ljudmile Pavličenko, koja jeste delimično bila inspiracija za priču, ali koja nije protagonistkinja.
Takođe, strip inspiraciju crpi i iz filma „Neprijatelj pred vratima“, odnosno iz priče o duelu snajperista Vasilija Zajceva i Ervina Keninga.
Radnja je jednostavna – postoji sovjetski odred snajperistkinja koje deluju složno i veoma su uspešne na frontu, što dovodi do brojnih glasina sa druge, neprijateljske strane.
Nemci počinju da ispredaju priče o jednoj snajperistkinji koja je ubila toliko njihovih vojnika da odlučuju da preusmere dobar deo svojih snaga na njen pronalazak i smaknuće.
Usred svega toga, ovaj sovjetski odred mora da se suoči i sa brojnim hijerarhijskim problemima u okviru svoje sopstvene vojske i neposrednih nadređenih.
Ono što treba pohvaliti sa scenarističke strane je Enisova odluka da ne zalazi u jeftin i tipičan seksizam i okruženje u kome su žene podređene i omalovažavane na svakom koraku.
On prikazuje sve probleme kroz koje one prolaze, ali njima je dat glas, stav i mišljenje i veoma je očigledno koliko je svaka od njih sposobna i značajna za rusku vojsku.
Svaka od njih je omaž pravim ženama koje su učestvovale u ratu i žrtvovale se zarad višeg dobra u koje su verovale.
Naravno, Enis ne propušta priliku da pokaže kako nijedna strana u ratu nije baš slika i prilika morala i etike, pa tako ovo nije samo slavljenje onih koji su učestvovali na pobedničkoj strani.
Motivacije su im različite, ali posvećenost je ista i, baš kao što znaju oni koji su čitali njegovog „Panišera“, bez obzira na užase rata koji osuđuje, Enis se divi samim ljudima koji su bili u njemu.
Eptingov crtež dovoljno je realističan da bismo se osećali kao da smo zaista na ratištu dok čitamo ovo delo, ali istovremeno i dovoljno stilizovan da nam bude jasno da su sve te reference samo deo jednog grafičkog romana.
Kako je ovo ratna priča, u samom startu očekujemo užase i stradanja i, iako u početku sve deluje kao jedna priča o nesalomivosti i rešenosti, oni zaista i dolaze, samo malo kasnije.
Sve vreme iščekujemo kada će stići taj koban metak koji će promeniti tok svega i kada tim snajperistkinja više neće biti celovit.
Ono što dolazi kao završnica, međutim, sve vreme nam je ispred nosa u vidu suptilnog, više puta pomenutog nagoveštaja, koji je tu kao neka vrsta Čehovljeve puške koja nije zapravo puška.
Enis još jednom oduševljava, a Epting pokazuje zašto je baš on ostavio pečat na raznim popularnim serijalima.