Ovako je Čkalja dobio nadimak: Voleli su ga svi od Vardara do Triglava, a niko nije znao odakle mu takvo ime
Miodrag Petrović Čkalja je rođen tačno pre 100 godina, na svetski dan šale, 1. aprila 1924. godine.
Sigurni smo da ništa nije slučajno, pa tako ni to da se najpoznatiji komičar sa ovih prostora rodio baš 1. aprila. Svoj nadimak po kom ga je znao svako od Triglava do Đevđelije, zaradio je još u najranijem detinsjtvu. Dobio ga je od školskog druga.
„Bio sam tanak kao čaklja, providan. Suvonajv i štrkljast, ali je od čaklja u dobacivanju i zadirkivanju postalo Čkalja“, tako je objasnio poreklo vlastitog nadimka.
Čkalja je glumom počeo da se bavi u gimnaziji, da bi tokom Drugog svetskog rata postao pripadnik Kulturno-prosvetne ekipe partizanske 47. divizije. Posle rata upisuje veterinu u Beogradu gde nastavlja da glumi u kulturno-umetničkom društvu „Ivo Lola Ribar“.
Ubrzo postaje član Dramskog studija Radio Beograda, na kome je emitovana humoristička emisija Veselo veče, odakle počinje njegova popularnost.
Krajem 1950-ih se pojavljuje u ulozi kuvara Jordana u prvoj seriji Televizije Beograd – Servisna stanica, u režiji Radivoja Lole Đukića.
Bio je to početak lepe saradnje koju će dvojica kolega nadalje razvijati, o čemu svedoči i njegova navodna tvrdnja da je pojedine likove pisao posebno za Čkalju, piše danas.rs
Čkalja i njegove uloge po kojima ih pamtimo
U narednih nekoliko decenija Čkalja će ostaviti neizbrisiv trag u domaćoj kinematografiji prvenstveno ulogama Jovanče Micića u Putu oko sveta, Živadina Jarića Jareta u seriji Kamiondžije i njenom nastavku Kamiondžije opet voze, poljar Lijan u filmu Orlovi rano lete i mnogi drugi.
Za života je, između ostalog, postao laureat Sterijine (1974) i Sedmojulske nagrade (1977), dok je poslednje godine života proveo van kamere i javnosti, u krugu porodice, „kao i svaki penzioner“.
Jedini politički izlet Miodrag Petrović je imao u predizbornoj kampanji 2000. kada je podržao Demokratsku opoziciju Srbije (DOS), koja je potom smenila s vlasti Slobodana Miloševića, tadašnjeg predsednika Jugoslavije i Socijalističke partije Srbije (SPS).
Godinu dana pre smrti dobio je i, tada novoustanovljenu, nagradu za životno delo „Car Konstantin“, na Filmskim susretima u Nišu, kada je se u govoru pred publikom zahvalio „šefu samoposluge, komšinici koja mu ostavi mleko ispod tezge i poštaru“.
„Hvala, Srbijo, pustili ste me da glođem koske“, zaključio je.
Preminuo je 20. oktobra 2003, u Beogradu, na Dan njegovog oslobođenja u Drugom svetskom ratu.