Gledao sam Kustino “Podzemlje,” verziju od 5 sati, i ove scene su izbačene iz regularne verzije koju svi znamo

Povodom retrospektive filmova Emira Kusturice, u MTS Dvorani emitovana je verzija filma “Podzemlje” od 312 minuta.

Prvo reč, dve o klikbejtu iz naslova…

“Podzemlje” je film koji traje, u svom regularnom obliku hrabrih 170 minuta. Ako uspete da snimite duplo više materijala, a opet sve spakujete da izgleda svetski i veliko, kao što je to film Emira Kusturice uspeo još onda, davne 1995. onda to znači samo jedno, pored svog očiglednog kvaliteta reditelja, priče i glumaca. Imali su pored sebe sjajnu montažerku, Branku Čeperac, koja je uspela da skrati sve krajeve, naširoko zamišljene priče i preobimne zaplete, a da očuva smisao i veličanstvenost ovog filma.

Integralna verzija filma “Podzemlje”, iliti što bi se reklo na staroslovenskom jeziku “directors cut”, traje 512 minuta. Takođe možemo i da je posmatramo kao sve spojene epizode serije “Bila jednom jedna zemlja“, koja ako me sećanje ne vara, nije baš previše puta reprizirana na našim televizijama, a išla je u premijernom prikazivanju tamo negde sredinom devedesetih, nakon što je film ovenčan Zlatnom Palmom u Kanu.

Kusturičin film, po mom skromnom mišljenju sigurno ulazi u Top 10 najboljih sa ovih prostora svih vremena, ako ne i u Top 5. Da li je potrebno da se gleda 512 minuta da bi saznali nešto novo. Apsolutno ne. Ali da li će vam smetati ako pogledate. Nikako. Još ako ste fan filma, uživaćete i nećete osetiti da ste 5 sati prikovani za ekran. Doduše, kad pogledamo za kakve su gluposti i treševe nas prevarili prethodnih godina da moraju da traju na hiljade sati da bi nam se “kao” pojasnila priča i likovi, počev od Marvelovih superheroja do bačenih sati uz Netfliks limunade. U poređenju sa tim, ovih pet sati sa Kustinim remek delom prođe za čas.

Nema potrebe da prepričavam ovaj film, ili ste ga gledali ili niste ni kliknuli na ovaj naslov jer vas ne zanima tema. Sećate svih likova, veličanstvenih uloga Mikija Manojlovića, Lazara Ristovskog i Mirjane Joković kroz čije je sudbine ispričana drugu polovina XX veka na ovim prostorima. Bilo je i drugih sporednih likova i epizoda, ograničenih na nekoliko scena i replika.

“Podzemlje”, integralna verzija i izbačene scene

U integralnoj veziji doblil smo njihove veće uloge, ali i neke glumce čiji su likovi ostali na montažerskom stolu i nisu ušli u Pdzemlje iz 1995. Pa tako, veću ulogu je dobila Mirjana Joković i njena Natalija, čija griža savesti je došla do izražaja u drugoj polovini filma i koja poželi da kaže Crnom, zatvorenom u podrumu da ga kum laže. Veću ulogu je dobio i Žika Todorović. Iako za potrebe samog lika nismo otkrili ništa više, Žika je pokazao sav talenat glumeći ograničenog klinca koji je odrastao u podrumu. Vidimo i smrt lika Natalijinog brata kog je tumačio Davor Dujmović, koja je jedna od emotivnijih u ovoj, dužoj verziji filma.

Veće uloge imaju Branislav Lečić i Erol Kadić. U onoj poznatoj verziji, njih dvojicu vidimo samo u kultnoj sceni tuče u kafani, gde dobijaju batine jer su probali da zavrnu Marka i Crnog. Posle rata oni postaju tajna služba, koja kontroliše Markovo trgovanje oružijem sa ostatkom sveta, a onda mu postaju i pretnja. S obzirom na više vremena, više je naravno i posvećeno samoj trgovini oružijem koja je očiglednije predstavljena kao tajni državni proejkat.

Nekoliko glumaca je u originalnom “Podzemlju” prošlo kroz kadar ili dva. U integralnoj verziji su dobili pet ili šest. Međutim, dva poznatija glumca koja nismo videli u onoj verziji iz 95. su Irfan Mensur i Predrag Pepi Laković. Mensur glumi glumca koji u pozorištu glumi sa Natalijom istu onu predstavu koju su glumili pred Nemcima, dok Pepi Laković glumi popa koji bi trebalo da oženi Marka i Nataliju za vreme rata.

Ernst Stotzner, nemački glumac je glumio čuvenog Franca, ali i nemačkog glumca koji ga tumači na snimanju partizanskog filma “Proleće stiže na belom konju”. Ipak, u integralnoj verziji Stotzner je tumačio još dve uloge, austrijskog ambasadora u Beogradu posle rata, kao i “carinika” koji kontroliše podzemne puteve koji voze za Berlin. U toj podeli se krije možda brutalnija i ciničnija poruka Kusturice o integrisanju Nemaca u normalne evropske tokove nakon Drugog svetskog rata.

Od političkih komentara koji nisu ušli u Podzemlje iz 1995, Marko u raspravi sa Oznom, koju tumače Lečić i Kadić, počinje da halucinira da mu se sat vraća unazad, kao što to radi njegov deda ljudima zarobljenim u podrumu. Previše očigledna metafora koja povezuje ljude iznad i ispod zemlje, odnosno da i nad onima za koje smo mislili da su glavni mučitelji, ima neko veći.

Drugi je da nakon cele akcije Crnog koji beži, ubija glumca ne snimanju i kog love kao zver na Dunavu, odvode ga u psihijatrijsku bolnicu (koja se zove njegovim imenom) i tu ga poslednji put vidimo. Do rata u Bosni u kom vidimo da vodi svoju paravojnu formaciju. Taj komentar da su iz ludnica ljudi pušteni na front je bio previše, i dobro je što nije ostao u filmu.

Scenario je pisao Dušan Kovačević, uz Kusturičine intervencije naravno. Dve scene su povezane sa drugim Kovačevićevim radovima. Prva scena bombardovanja Beograda, a samim tim i Zoo vrta je trebala da bude scene kojom se završava film “Ko to tamo peva”, ali tu scenu smo videli u filmu iz 95. Postoji scena koja nije ušla u konačnu verziju, iz podruma, u kojoj Jovan, sin od Crnog, i Soni, majmun, po prvi put vide bananu. Soni zna da banana ima koru koja se ljušti, dok je Jovan jede sa sve korom, u krajnje duhovitoj sceni. Tu se krije ona Kovačevićeva misao o tome kako je komunizmu trebalo 50 godina da od čoveka napravi majmuna, koju je iskoristio u predstavi “Profesionalac”.

Bilo kako bilo, ako ste fan (i manji i veći) ovog filma, preporučujem vam da pogledate ovaj film, jer ćete uživati kako u ulogama, tako i u sitnim detaljima, ali pre svega u Kusturičinom svetu i zamisli. Možemo mi danas da pričamo, diskutujemo ili osporavamo razne neke stvari vezene za izjave, stavove ili životne izvore Emira Kusutrice, ali on je verovatno poslednji reditelj sa ovih prostora koji je iskreno i izistinski talentovan za film kao umetnsot. Nakon njega su došli odlični, dobri i solidni filmski radnici i zanatlije. Kod njega je film ipak nešto malo više. A “Podzemlje” je vrhunac njegove poetike. Trajalo on 170 ili 512 minuta.