Gledao sam “Back To Black” i otkrio tužnu istinu o životu Ejmi Vajnhaus
U domaće bioskope je konačno ušao biografski film o Ejmi Vajnhaus, “Back To Black”.
Prvo, reč dve o klikbejtu iz naslova…
Ejmi Vajnhaus je prerano otišla sa ovog sveta i posledicama svoje zavisnosti prekinula karijeru koja je sa samo dva albuma pokazala obrise veličine koja nas je čekala u budućnosti. Praznina koju je ostavila iza sebe nisu uspele da popune mnogobrojne soul, rnb i pop pevačice, ma koliko se trudile. Pa opet, pored svega toga, film Back to black, pored mnogih traljavosti koje mogu da se pripišu kako rediteljki tako i samoj produkciji i celom projektu koji je imao ulogu da opere biografiju oca pokojne pevačice, iskristalisao se ipak najveći problem ove priče.
Naime, život Ejmi Vajnhaus nije dovoljno veliki da bi postao film za sebe. Sve ono što ova priča, filmska ili biografska nudi je već viđena u mnogo drugih pre, u čijem centru je ova pretalentovana umentička, krhka duša koja se ne snalazi u svetu koji je okružuje, zbog čega lako pada u zagrljaj opijata. To je onaj glavni utisak koji otkrijete kad pogledate ovih 2 sata filma. To, ali i naravno, setite se i onih pesama koje možda neko vreme niste čuli.
Gde je zapelo u filmu o Ejmi Vajnhaus?
Film prati tih, nepunih, 10 godina vrtoglavog rasta pevačice, i strmoglavog pada u alkoholizam i narkomaniju. Od devojke grubog i specifičnog glasa (Marisa Abela), zaljubljene u džez i loše momke, preko uspeha sa albumima “Frank” i “Back to Black” do navučenosti na…pa poprilično sve čega se dotakla. A možda najviše na toksičnu ljubav koju je imala sa svojim dugogodišnjim dečkom i mužem Blejkom (Džek O Konel).
Kroz film pratimo njen odnos sa bakom (Lesli Manvil) koja je uticala na njen stajling i muziku, dok je otac (Edi Maršan), kao njen menadžer, ostavljen po strani kao čovek koji je samo nevoljno uzdisao i negodovao na sve što se oko nje dešava. Blejk je prikazan kao dečkić koji ma koliko problematičan, ipak je shvatao da ta njihova ljubav nije dobra po njih i za njihovo dobro se sklanjao. Dakle, sve ono što do sad nismo čuli i videli.
S obzirom da se vrtoglavi uspeh Vajnhausove desio u vreme kad se otvorila i povezala crna rupa medija i interneta, koji su u zajedničkoj sprezi gutali sve pred sobom, postoje mnogi podaci o vremenu prve decenije dvehiljaditih koji govore potpuno suprotno. Kao i dokumentarac “Amy” Asif Kapadija koji je više puta uperio prst u oca i Blejka, kad se pričalo o njenim problemima. Oca, koji je kao menadžer koristio i terao ćerku na nastupe iako njoj vidljivo nije bilo dobro (a Beograd je to mogao da vidi, poslednji na svetu na njenom koncertu). Blejk je osoba koja je donela teške opijate u njen život, to je i u filmu obrađeno, ali osnovni utisak nakon filma koji je ostao da lebdi je taj neki momenat opravdanja za bišeg Ejminog muža.
Nema se šta zameriti glavnoj glumici Marisi Abeli. Ona se svojski potrudila i pevala na pesamama. Ipak, donela je možda i nešto veći deo ženstvenosti u grub, retro lik koji je Ejmi ipak gradila kroz godine. Džek o Konel je kao i u prethdonim svojim većim ili manjim ulgama, dobro odigrao grubog prevaranta, i Pita Doertija za siromašne, međutim, kao i u prošlosti, ne vidim kako će ga ova uloga konačno izbaciti iznad proseka mlađih britanskih glumaca, iako svakako pripada višoj ligi.
Međutim, ako izuzmemo to da je film pojelo preveliko poštovanje prema liku i delu, kao i vezivanje ruku da se kopa po poslovnom odnosu oca i ćerke, kao i očevom upravljanju karijere očigledno bolesne devojke, rediteljka filma Sem Tejlor Džonson je diletantskim vođenjem priče unišitila i ono malo priče što je ostalo. Same scene Ejminog propadanja, i silaska na dno su urađene jako jeftino i već viđeno, bez da je probala da uđe dublje u njene razloge autodestrukcije.
Na kraju, ostaje ono što smo znali i ranije. Ejmi Vajnhaus je bila neka vrsta ženskog Bukovskog. Slavila je grubost i dno, a u tišini i intimi se ložila na nežnost. Znala je sa rečima, a glas je zvučao kao retko šta na ovom svetu. Uz ono ženski Bukovski je išlo i užasno ponašanje i valjanje u brlogu problema koje si sam sebi napravio. Rediteljka Tejlor Džonson nije uspela da nam približi ni jednu ni drugu stranu pokojne pevačice.
A na kraju, možda sem ovih nekoliko rečenica, nije ni bilo tu mnogo čega približiti za ovu vrstu medija. Pevačica je to uradila već sama, onako kako je najbolje znala – svojom muzikom. Otud su i pesme, svi ti veći i manji hitovi gurnuti u prvi plan. Njeni hitovi nas vode kroz ono šta ona oseća i razmišlja, što pak može da iznervira velike fanove i poštovaoce njenog rada, jer su pesme razbacane po filmu kako je više odgovaralo rediteljki i priči a ne hronološki.
I kad poslušate pesme, tako, na velikom platnu, shvatite da bi bolje utrošeno vreme bilo da ste pogledali neki njen koncert, ili slušajuli ponovo njene albume.
U filmu fali nekoliko bitnih likova za uspeh Ejmi Vajnhaus, među kojima je valjda najbitniji producent i saradnik na albumu “Back to Black”, Mark Ronson, koji se samo ovlaš pomene u jednoj sceni. Ronson nije želeo da bude deo ove lakrdije. I bolje. On ima mnogo bolju posvetu preminulog drugarici. Poslušajte njegovu verziju pesme “Amy” Rajana Adamsa, sa albuma “Version” iz 2007. godine. Danas, kad Ejmi više nema, ova stvar zvuči, lepše bolje i veće. Ovaj album pamtimo i kao onaj na kom se i našla pesma “Valerie” koju i znamo po Ejmi Vajnhaus vokalu.
Ako ništa, svi mi koji smo pratili u stvarnom životu, real time uspon i pad pevačice, ovaj film će podsetiti na sve šta se tad dešavalo, kao i na eksploziju njenog “casual white trash” izgleda koji je postao apsolutna moda tamo nekad 2008, 2009, ili 2010. Pozdrav za sve one devojke koje nisam video dugo koje su se šminkale kao ona i koje su izgledale kao da ajlajner stavljaju u autobusu koji trucka i ne maši nijednu rupu od Borče do centra. Nadam se da ste prošle bolje u životu od nje.