Gledao sam novi hit na Netfliksu zbog kog ćete posumnjati u sve ono što ste do sad znali o plaćenim ubicama

Film Ričarda Linklatera, Hit Man, nakon beogradskih bioskopa, postao je i hit na Netfliksu.

Prvo reč, dve o klikbejtu iz naslova…

Ne znam da li ste znali, ali ispostaviće se da plaćene ubice ustvari ne postoje. Ili barem ne postoje u onom obliku za koji su nas filmovi ubeđivali da postoje. Da, postoje one mafijaške zanatlije koji “odrađuju” velike zverke iz sveta kriminala, vlasti i velikog novca, ali one sitne pilićarske situacije u kojima žena želi muža da “zvekne” zbog neverstva, a nema petlju da to samo uradi pa iznajmi tipa sa čudnom frizurom i akcentom…to vam je pandurska nameštaljka.

Ili to, ili sindikat plaćenih ubica je skupio pare i finansirao novi film Ričarda Linklatera da bi nas ubedio da ova grana privrede ne postoji. Ali sa ovom teorijom zavere ćemo stati ovde i prepustiti je nekom Balkan infu.

Zbog čega je Hit Man hit na Netfliksu?

Film “Hit man” prati profesora filozofije‚ Gerija Džonsona (Glen Pauel) koji da bi zaradio ekstra dolar, radi tehničku podršku lokalnoj policiji. Sticajem filmskih okolnosti, dobiće mogućnost da glumi plaćenog ubicu pred kojim treba da se prizna eventualni zločin, ne bi li policija iskoristila situaciju i uhapsila naručioca potencijalnog i nikad izvedenog ubistva. Džonson kreće da radi upravo to za policiju, menjajući likove, maske, perike i akcente, sve pod parolom da će tako konačno uspeti da upozna ljudsku psihu i ponašanje, baš ono što mu je oduvek bilo potrebno i falilo kao neka vrsta prakse na suvu teoriju koju predaje.

A onda kao u svakom rom – komu (a Hit man je kad bi žanrovski gledali negde blizu ovog pravca) upoznaje Medison (Adria Arjona), koja od njega traži usluge ubice. On kad čuje njenu priču, o tome kako je muž zlostavlja, ali i kako nije sigurna u to šta treba da uradi, uz dosta flerta, ubeđuje je da ne radi to i da uzme novac koji je namenila “poslu” i započne novi život. Ne baš ono što policija koja ih prisluškuje na bubicama želi da čuje.

Tu se njihova priča ne završava. Ona ostavlja muža, započinju tajnu strasnu romansu u kojoj naš glavni junak nikad ne ispriča da je on ustvari samo profa filozofije. Problemi nastaju kad se ipak pojavi njen muž, kad policija shvati da je Geri koristio svoju poziciju za ljubavisanje, a i kad shvatimo da nije ni Medison najčistija (iako to u startu shvatamo jer se žena smuva sa tipom za kog misli da je plaćeni ubica).

Ovako ispričano, deluje da je ovo još jedna akciona komedija, sa lepim i solidnim do dobrim glumcima koji pruža klasiču Netflix and Chill zabavu. Međutim, tu na scenu stupa Ričard Linklater, čovek koji je oduvek voleo da mulja žanrove i pravi filmove sa mnogo potrebnog ali i nepotrebnog dijaloga o stvarima koje su na kraju samo Philosophy For Dummies.

Pa tako u pauzama brze indie akcione komedije, na tragu onoga što Stiven Soderberg najbolje radi kad hoće, Linklater bi nam “prekinuo film” i odveo nas na predavanje iz filozofije gde naš naslovni profesor predaje klincima upravo ono šta ćemo gledati ili što smo gledali do tada, ali jezikom Ničea, koristeči termine kao što su id, ego i superego. Time je želeo da bude pametniji i drugačiji od regularne zabave, a dobio samo efekat “pogledajte kako sam samo ja pametan, ma kidam” što kad pogledamo neke druge njegove filmove (kah kah Boyhood, Waking Life kah kah) možda i želeo.

Suprotnosti se privlače, to je poznata stvar, ali ove dve u kojoj imamo laganu zabavu sa šatro ozbiljnim filozofskim monolozima nažalost i nisu toliko. Srećom tu je samo da smeta, kao kakav kamenčić u cipeli, ne da potpuno pokvari film i ugođaj.

Sa druge strane, glavni glumac i saradnik na scenariju, Glen Pauel, uspeo je da se pokaže u takvom svetlu zbog kog će opravdati (ako do sad nije) to što ga svi nazivaju velikom holivudskom zvezdom u nastajanju. Njemu leži da bude šarmantan, nasmejani antiheroj, koji jednom zavodljivom rečenicom osvaja svaku ženu, i ponekog muškarca, u sobi. Problem je što on ni po koju cenu nije i ne možda da bude profesor filozofije, čak i kad mu stavite naočare i ružnu periku, kao što je to Linklater uradio na početku filma.

Zbog toga sam imao utisak da je film konstantno u nekom pogrešnom smeru ili koloseku, uz sve dobre i pozitivne strane same zabave. Ovu ulogu bi na primer odvalio Džon Kjuzak pre nekih 20-ak godina. Ustvari, on je ovakve uloge i imao. Pauel kao glumac koji ide trasom Tom Kruza ili Bred Pita, ma koliko bio dobar i šarmantan, fizička lepota će uvek sputavati da se izrazi na pravi način. Adria Arjona zato nije imala takvih problema, i u ovakvom white trash noaru, kao opasna i lepa žena je odlično plivala.

Na kraju, kao u nekom odnosu 60% – 40%, ili ako ste bolje raspoloženi 70% – 30%, film odnosi pobedu u zabavi, kvalitetu i regledljivom potencijalu zbog kog ćete mu se vraćati u godinama koje dolaze. Ipak, zaključak ide uz uzdah da bi ovo već pomenuti Soderberg, ili neko ko iskreno voli ovakav žanr, napravio klasik za sva vremena.