„10. oktobar”: Smrt je moja prijateljica i hoda ukorak sa mnom
Zamislite svet u kome se svi rađaju jednaki, zdravi, u kome nema kriminala niti opasnosti jer je sve podređeno tome da svako dobije svoju priliku.
U tom svetu, začeće i rađanje su strogo kontrolisani u laboratoriji i svako ima svoj rok trajanja, nasumično izabran od šest predefinisanih mogućnosti.
Svi ovi jednaki i zdravi ljudi umreće na svoj rođendan, ali niko ne zna koji, u opsegu od 3. do 70, pa zato nose tajmer kao podsetnik na to da im vreme ističe.
A kako bi bili spremni na to, odmalena uče da je smrt prirodna stvar i pred svaki ključni rođendan pripremaju se sahrane, priređuju oproštajne žurke i ispunjavaju poslednje želje.
Ovakav svet zamislila je Paola Barbato, čitaocima iz našeg područja najpoznatija po svom radu na „Dilanu Dogu“, a nacrtao je Matija Suroc u grafičkom romanu „10. oktobar”.
Ovu priču od četiri epizode nedavno je na srpskom jeziku objavila Čarobna knjiga u dva tvrdokoričena toma u koloru.
„10. oktobar” nije lagano štivo
Već od samog početka, jasno je da ovaj strip tačno pogađa sve emotivne tačke dovoljne da se rasplačete i nezadrživo niže scene koje osećate direktno u stomaku dok zadržavate dah.
Naizgled utopijsko okruženje u kome su pravila donela boljitak zapravo je prepuno smrti na koju su bezosećajni postali skoro svi, osim nas čitalaca.
Ne mora se isticati da smrt nekog ko je imao 70 ne pogađa isto kao smrt deteta od 3 godine, što je bolno očigledno već posle par stranica koje predstavljaju temelj za razumevanje motivacije jedne grupe ljudi.
A u pitanju su ljudi kojima je 10. oktobar jednako značajan kao rođendan i datum kada će možda završiti svoj život, a pogađate, stari su od skoro 3 pa do skoro 70.
Ta grupa ljudi rizikovaće sve kako bi uspela da makar jednoj budućoj generaciji podari slobodu od programirane smrti i dozvoli im da prožive život na svoj način.
To istovremeno treba da bude pobuna protiv ovog surovog sistema koji je naizgled iskorenio mnoge probleme i greška u tako važnoj statistici koji bi mogla da pozove još ljudi na pobunu u budućnosti.
Oni koji su već čitali nešto što je Barbato pisala znaju da je smrt kod nje često ključan motiv, te ne iznenađuje njega uloga propelera radnje i faktora okupljanja neznanaca koji odjednom kao da se znaju čitavog života.
U radnju nas uvodi Riči, koji tog čuvenog datuma puni 11, što donosi mogućnost smrti, a koji nam služi i kao neka referentna tačka same naše svesti o ozbiljnosti predstavljene situacije.
Ujedno, Ričijevo ponašanje od početka do kraja poklapa se sa dinamikom dešavanja radnje i otkrivanja pozadinskih detalja, a sve to počinje sa jednim prilično apatičnim dečakom.
Prvi tom nam donosi uvid u samo okruženje i ljude, dok drugi predstavlja sprovođenje u delo opasnog i skoro nemogućeg plana.
Surocov crtež sjajno hvata svaki izraz lica i emociju likova, a ujedno ih čini dovoljno grotesknim da možemo da se distanciramo od njihovih problema po zatvaranju stranica.
S druge strane, Barbato detalje krije između redova, tako da puno rečenica ostaje neizrečeno i dobar deo epiloga zavisiće od mašte čitalaca, što joj nije prvi put.
Zato je „10. oktobar” strip koji zahteva vašu punu pažnju i emotivnu posvećenost, ali vas nagrađuje vanvremenskom pričom o značaju života, slobode i, naravno, smrti.