Kako sam završio u Šešeljevoj knjizi: “Sanaderovu mačkicu na Sajmu knjiga nisam našao, ali sebe jesam”

Novinarstvo je profesija prožeta bizarnostima. Bilo da je reč o ljudima sa kojima te profesija dovodi, bilo da su različiti besmisleni događaji, ili na primer to da završite u knjizi Vojislava Šešelja.

Lider radikala godinama je standardan na beogradskom Sajmu knjiga gde neometano izlaže svoja, uvreda puna, sabrana dela.

Posetioci su i ove godine mogli da nabave “smežuradno kengurovo m*do”, “ku*ac na biciklu”, “vašingtonskog seksualnog manijaka”, “đavoljeg šegrta zločinačkog”… Za one kojima je naučni rad srcu bliži tu je i posebno istaknuta knjiga “Rimokatolički zločinački projekat lažne hrvatske nacije”.

Isprva smo kolega Željko i ja, na moju inicijativu naravno, štandu radikala prišli kako bismo proverili da im se slučajno nije omaklo da istaknu na štandu i “Sanaderovu mačkicu Aleksandra Vučića”, no ne lezi vraže, setih se ja za priču da se pominjem u jednoj od “šešeljevki”.

U pitanju je jedna od onih novokomponovanih “šešeljevki”, jer za “smežurano kengurovo m*do” sam bio mali.

To su one knjige napisane davno iza “zlatnih” haških Šešeljevih dana, napisane kako bi se obračunavao sa političkim protivnicima iz opozicije, novinarima, NVO aktivistima, kada su ideali, ako ih je ikada pa bilo, stavljeni sa strane zarad služenja Aleksandru Vučiću, jednom od one dve metastaze na jetri.

Šešelju je jedna od te dve metastaze izgleda draža pa knjige o Vučiću na štandu nije bilo, za razliku od one posvećene Tomi Nikoliću. Dok razgledam šta još na štandu postoji, učtiva radikalka, koja katkad zna u studiju da polije sagovornika čašom vode, “nutka” me knjigom o Nebojši Stefanoviću.

“U pa ovo je tvrdo opoziciona knjiga”, bockam ja Andriju Arnautović nakon što sam pogledom utvrdio da oko nje nema vode koju bi mogla da mi sljušti u lice kao onomad Ivanu Ivanoviću, ne voditelju, nego predsedniku “Naših” u studiju Hepija. Taj Ivan Ivanović mi je posvetio i jednu pesmu, poslao je na redakciju, ali o tome šire da pišem neću jer je nije namirisao i ostavio otisak karmina.

Odgovara Andrijana da su sve opozicione, pa mi pokazuje i onu o Radi Trajković, političarki koja je na meti režima pre svega zbog stavova o Kosovu.

“U kvalitet ove ne sumnjam, ipak je Rada bivša radikalka, kapiram da se Vojislav i ona dobro razumeju”, bockam ja i dalje dok je Žeks par koraka dalje kao da drži bezbednu distancu.

No, ljubav koju gajim prema bizarnostima meni mira ne da, setim se priče bivšeg radikala Nemanje Šarović da je neki naš intervju nakon napuštanja SRS-a završio u jednoj Šešeljevoj knjizi, konkretno u “Lažljivoj generalskog plačipi*ki Božidaru Deliću”.

Šešelj se te 2020. silno naljutio na svoje bivše saborce Šarovića i Delića koji su ga napustili uz optužbe da stranku vodi kao privatnu firmu, da je uništava i da je svoje služenje Vučiću fino unovčio s obzirom da vozi džip od 140.000 evra.

I to je tako ostalo, nije me nešto zanimalo da to proveravam, koristio sam to kao anegdotu kada se povede priča o tome gde sve ova profesija može da te odvede.

Čavrljamo ti Arnautovićka i ja, ona mi predstavlja knjigu po knjigu, kad ti eto mene prepozna jedan od radikala, kojeg znam još od kada sam pratio konferencije radikala u bivšoj mi redakciji.

Kao novinar-početnik za SRBIN.info (oh, eto još jedne bizarnosti) slat sam četvrtkom na konferencije Srpske radikalne stranke. Uvek je bilo žutog i crnog soka, kafe, vode, pa i kisele i skoro uvek po jedan novinar Bete. Jednom mi se desilo da sam okasnio, pa me je u prostorijama na Magistarskom trgu, nakon što sam javio da kasnim, dočekao Miljan Damnjanović, sad već gradski sekretar, rečima: “Voja, je l’ si trčo?”. Mislim da je baš na toj haški osuđenik pričao o “bizonskim pacovima i činčilama” kao razvojnoj šansi za srpsku privredu jer kod njih ne postoji kanibalizam.

Pitam ja Arnautovićku da nemaju slučajno tu knjigu o pokojnom Deliću, sramota me da izgovorim ceo naziv, a ona ozareno vadi pozamašno delo. Reko, čuh da mi se ime u njoj pominje pa reko da proverim to na licu mesta.

Listam ti ja strane, kad ti eto na 237. ove trvdo ukoričene crvene knjige zaista transkript mog intervjua sa Šarovićem. Pa ovo je bre rudarski posao, Šešelj posebno da pohvali onog ko je to prekucavao, komentarišem ja.

I to je rađeno bez zabušavanja, svako moje “Dobro” i “Da” je ispisano. Još samo fale didaskalije (srkno je kafu), (uzeo vazduh), (zakašljao se).

Pa ovo morate imati, ubeđuje mene učtiva radikalka, podležem pritisku i dajem jednu crvenu za knjigu na koju su brat bratu otišle dve šume. Možda me je ubeđivala i zato što se, to sam kasnije utvrdio, i ona bila uključena u pisanje “lažljive generalske…”.

A u knjizi ništa posebno i pored toga što mi je Arnautovićka prilikom uveđivanja govorila da je to odlično prikazan psihološki profil Nemanje Šarovića. Nabacane prepiske iz privatne Vajber grupe “Otadžbinski krizni štab”, u kojoj su bili oni nezadovoljni Šešeljem, razni intervjui i Fejsbuk objave. Sve sa tačnim datumom i detaljnim opisom.

I eto, dadoh hiljadarku zbog šest strana knjige, da je cela knjiga o meni pa i da kažeš. Ako se Šešelj ikada na to odluči imam i predlog naslova “Mladić magareće face, prototip utripovanog Drugosrbijanca na lošem hašišu”. Tako me je jednom na Tviteru opisao bot Monaha Antonija.