Filmska priča prve i jedine bebe rođene u JAT-ovom avionu: Dali su mu neobično ime, krstio ga pilot
Nečije životne sudbine su poput filma, a priča o Jatku Todevu jedna je od njih. Tokom leta B-707 iz Jugoslavije za Australiju, 13. februara 1978. godine, u JAT-ovom avionu se porodila Marija Todeva iz Makedonije. Bio je to jedan od prvih takvih slučajeva u istoriji vazdušnog saobraćaja.
Marija Todev je imala samo 18 godina. U osmom mesecu trudnoće ukrcala se u avion koji je leteo iz Beograda ka dalekom Sidneju. Tamo je očekivala svog supruga Stojana, koji je stigao u Australiju nekoliko meseci ranije u potrazi za boljim životom. Dva sata pre sletanja počeo je porođaj.
Stjuardesa Slavica Ursić i perser Radoje Rakočević – Roki su je sklonili od drugih putnika, i pomogli joj da na svet donese zdravo muško dete.
Pupčana vrpca tek rođenog dečaka presečena je makazama dezinfikovanim viskijem. Tako je avion koji je poleteo sa 106 putnika stigao u Sidnej sa jednim putnikom više. Već sledećeg dana vesti o „bebi u avionu“ pojavile su se u svim jugoslovenskim i svetskim novinama.
Jatko Todev je prva beba koja se rodila u Jatovom avionu, a zbog toga je dobio kao poklon da besplatno leti njihovim avionima do kraja života.
On je jedina osoba na svetu čije je rodno mesto registrovano u avionu IU-AGI.
Nekadašnji stjuard, inženjer leta JAT-a i pilot Radoje Rakočević je mnogo sati proveo u vazduhu, susrećući se s putnicima svakojakog karaktera i raznih fela. A ovaj porođaj mu je ostao trajno urezan u sećanju. On je sa osobljem “boinga 707”, na visini od 8.000 metara, porodio Mariju Todevu i sve je izgledalo kao u dobro režiranom filmu, pisala je Politika.
Radoje se i danas seća svakog detalja s tog leta. Nad Singapurom se spuštalo vrelo i vlažno veče. Obavljaju se poslednje provere pred poletanje za Sidnej. Ulaze prvi putnici. Većina ćuti, jer su umorni od leta između Beograda i Singapura koji je trajao više od devet sati. Među njima je i Marija Todeva u poodmakloj trudnoći. Let do Sidneja traje sedam sati i 15 minuta. Svi su opušteni i svi su pod budnim okom kabinskog osoblja. U jednom trenutku neko od njih primećuje da s Marijom nešto nije u redu.
“Imam probode u stomaku koji postaju sve jači i češći. Ma, biće sve u redu…”, umirivala je Marija zabrinutu stjuardesu. Bili su to, ipak, trudovi i svi su shvatili da će se žena poroditi u avionu. Radoje je odmah obavestio kapetana Maljkovića, a ovaj istog časa krenuo da spušta avion na 8.000 metara, visinu koja ljudskom organizmu najviše prija.
“Tačno je da smo, kao kabinsko osoblje, bili obučeni za delovanje u raznim kriznim situacijama, uključujući i porođaj, ali niko od nas nije imao iskustva, niti smo čuli da je iko u drugim kompanijama porađao putnicu u avionu”, kaže Rakočević. Kad je Marija počela da oseća kontrakcije, avion je bio iznad pustinje u centralnoj Australiji, a do Sidneja je ostalo još oko tri sata leta. Vreme je munjevito izmicalo, pa je Radoje preuzeo komandu da se krene s porođajem, jer u takvim situacijama samo jedan može da bude glavnokomandujući. Prva tri reda sedišta brzo su ispražnjena, putnici su zamoljeni da pređu u drugi deo aviona, tako da je napravljena neka vrsta improvizovanog stola. Marija je u početku odbijala da se skine pred Radojem i pred stjuardesama, ali kad je videla da nema gde, brzo je popustila. Trebalo je naći sredstvo za dezinfekciju i druge potrepštine. Neko se setio viskija. Bar je njega bilo dovoljno. Piće su sipali u poveću posudu i unutra ubacili makazice za nokte i parče kanapa, neku vrstu pertle kojim su novorođenčetu vezali pupak. U drugom loncu bila je vruća voda.
“Navukao sam gumene rukavice, Slavica, Gordana i Ana pomagale su porodilji, istovremeno je i hrabrile, i posle nekoliko minuta dečačić je bio u mojim rukama. Uhvatio sam ga za stopala, pljesnuo po guzi dva-tri puta i kad je zaplakao, znali smo da je porođaj uspešno obavljen i da smo pobedili”, rekao je on. Usledila je nova drama – trebalo je preseći pupčanu vrpcu.
“Slavice, ti ćeš to da uradiš”, komandovao je Radoje, koga mnogi zovu i Roki. “Ne mogu”, zadrhtala je stjuardesa, strahujući verovatno da ne napravi neki pogrešan potez i ugrozi život bebi. Stjuard je odmerio tri prsta od bebinog stomaka i podviknuo: “Ovde seci”.
Iz lonca s viskijem izvađen je kanap, koji su obmotali gazom i vezali pupak. Zatim su bebu umotali u gazu i stavili u nosiljku koja, kao oprema, postoji u avionu. Istog časa je zaspala. “Rodio se Jatko” rekao je neko od kabinskog osoblja.
Pilot je o svemu što se događalo u avionu obavestio kontrolu leta na sidnejskom aerodromu, tako da su na pisti uveliko čekala sanitetska kola koja su majku i bebu prevezla do bolnice u blizini aerodroma. “Lekar je tu, na licu mesta, pregledao majku i novorođenče i pohvalio sve koji su obavili porođaj, jer je urađen stručno. Pitao nas je gde smo naučili tu veštinu, a mi gotovo uglas odgovorili: ‘Kod dr Kušića u JAT-u'”, nije krio zadovoljstvo Radoje.
Kako su se dovijali za “instrumente” to samo oni znaju. Makazice za nokte pronašli su u ličnom priboru jedne od stjuardesa, negde su nabasali i na parče kanapa, za rukavice su već znali da postoje u avionu. Najmanji problem bio je viski, samo je trebalo da se neko toga seti. Srećom, u magnovenju nekome je i to palo na pamet. Kad je avion dotakao pistu sidnejskog aerodroma, svi su odahnuli. Radoje nije dozvolio radnicima koji dezinfikuju avion da uđu dalje od kabine, strahujući da to može da naškodi bebi.
