Gledao sam film “Volja sinovljeva”, i jedno je sigurno, dobili smo novu veliku filmsku zvezdu

Konačno je pred domaću publiku stigao dugo očekivani film “Volja Sinovljeva” Nemanje Ćeranića.

Prvo, reč dve o klikbejtu iz naslova…

Dugo se snimao film “Volja Sinovljeva”. Još duže se spremao. Zapadao je u pakao post produkcije, bio odlagan i vraćao se. Sedam godina je proteklo od prve direkcije akcije Nemanje Ćeranića. I kad se film pogleda, i kad se u bioskopskoj sali sudarite sa scenama i situacijama nikad viđenim u našoj kinematografiji, onda pomislite da možda svaki naš film treba da se snima sedam godina.

Ipak, pored sve postapokalipse, samurajskih mačeva i borbi i sentimenta koji podseća na onaj viđen u storijama o Pobesnelom Maksu, najviše se ističe ipak jedan lik odnosno glumac koji je uspeo da povuče celu priču svojom pojavom i snažnim izrazom – Igor Benčina.

Benčina već nekoliko godina unazad gradi karijeru sa strane, kako u sporednim ulogama tako u glumačkim ansamblima, ali u ovakvom filmu koji zahteva koliko fizičkog toliko i suptilne glume, ćutljivosti i staloženosti, ali i hraborsti i besa, on takav kakav je gotovo da je savršen u ulozi Jovana, mladog “samuraja” koji kreće put osvete sa željom da pronađe sestru za koju ne zna da li je živa. Njegova uloga je jedna od najvećih pobeda ovog filma, a ima ih još nekoliko. Ne znam koliko i da li srpska publika voli ovakvu vrstu priča, ali uloga Igora Benčine će svakako ostati i posle samog filma, a sigurno mu i dati vetar u leđa za još “glavnjaka”.

A sad malo o samom filmu “Volja Sinovljeva”

Film se dešava u budućnosti, nakon ratova, manjih i većih, onih nuklearnih, radioaktivnih kiša i raznoraznih drugih prirodnih katastrofa. U neku bestragiju stižu slepi guslar i dečak koji ga vodi. Naleću na bandu lokalnih krimosa koji traže od guslara da čuju pesmu “Volja sinovljeva”. I onda ispred nas kreće da se odmotava priča o Jovanu (Igor Benčina) koji kreće na put do grada (jedinog koji je opstao) da pronađe sestru (Marta Bjelica).

Njih dvoje su pripadnici naroda koje je potamanio neimenovani vladar uz pomoć Tuđina (Sergej Trifunović) kog je Jovanova porodica podigla kao dečaka. Na putu ka gradu Jovan će prolaziti iz mesta u mesto, nalazeći na nova plemena koja se bore sa raznoraznim problemima da bi preživeli, i gotovo su svi u vazalnom odnosu sa vladarom.

U tom putu Jovan će pronaći ženu u jednom bizarnom običaju (Isidora Simjonović), ali i sablju koja je pripadala njegovom ocu a koju su ukrali kad mu je otac ubijen. Sablja inače po staroj legendi mora da izabere svog nosioca. Za to vreme dok Jovan stiže do grada, i Tuđin će korak po korak napredovati na lestvici vlasti u samom gradu…

Da je “Volja Sinovljeva” nesvakidašnji film to ne moramo da naglašavamo. Postapokaliptična društva su kod nas retko slikana na filmu, iako ih živimo poslednjih nekoliko decenija. Konekcije sa Pobesnelim Maksom, Furiozom i ostalim likovima Džorža Milera su tu. Tu su i Kurosavini, kao i drugi samuraji, kako zbog sablje, koreografije i borbi, tako i zbog frizure glavnog junaka. Cela priča nam je saopštena uz gusle, a mnoge elemente kako narodnog pripovedanja tako i običaja prepoznaćete u filmu, što pored svih stranih uticaja ipak ostavlja veću dozu lokalnog.

Najbolje od svega je što ni Ćeranić, ni scenarista Madžarević ne beže od uticaja i omaža, već ih prigrljuju u najboljem postmodernističkom ruhu, kako bi to uradio jedan Tarantino. Namerno pominjem čuvenog reditelja i fut fetišistu, jer će poznavaoci filma u više navrata pronaći omaže koje je Ćeranić ostavio tarantinofilima.

Društveno socijalni komentar je tu. Od toga da su klasne razlike vidljive, pa do toga da u gradu na vrhu Kule žive najbogatiji, a sprat po sprat naniže oni siromašniji, kao i da strahovlada jednog gospodara je kao bure baruta koje svaki čas može da se zapali. A kao odgovor na to je čast i poštenje koje se prenose sa kolena na koleno, kao kod porodice koja nasleđuje sablju sa sobom. Da li je možda mogla još neka malo grublja i tvrđa poruka da se umuva, koja bi odgovarala današnjem vremenu, jer svi znamo da ovakve bajkovite i apokaliptične priče su dušu dale za aluzije? Svakako da je moglo, ali nećemo sad gledati u zube i vrh Kule.

Pored već pomenutog Igora Benčine kog ne možemo dovoljno da nahvalimo, glavne ženske uloge Marta Bjelica i Isidora Simjonović se sjajno snalaze kako u akcionim tako i emotivnim scenama, i odlično nose svoj deo filma, a moramo da pohvalimo i dosta svedeniju i kontrolisaniju ulogu Sergeja Trifunovića kojem je očigledno posle mnogo godina, prijao ovakav scenario i priča, i to se vidi u konačnoj izvedbi.

Ako treba da nađemo neke zamerke, to su one klasične boljke od kojih pate gotovo sve domaće produkcije, pa tako i ova raskošnija, a to je da se i ovde vidi da je dosta scena i poglavlja premontirana serija, pa tako će mnoge scene, situacije i likovi dobiiti veću ulogu, objašnjenje i pravac kad budemo pogledali televizijsku verziju priče. Da li je u svom tom montiranju serije i filma moglo još nešto da se “secne” i da film bude kraći? Moglo je svakako.

Da li je ova priča dušu dala da postane serijal filmova iliti trilogija, koja bi nam izlazila svake godine u ovo vreme u narednom periodu. Naravno! Ali s obzirom na to koliko se dugo ovo snimalo i spremalo, taj podvig bi verovatno bio produkcijsko samoubistvo.

Međutim sve te pomenute mane ili kako god da ih zovete, padaju u vodu zbog same ambicije i energije koje nosi ceo projekat, jer uhvatiti se u koštac sa svim problemima snimanja filma u zemlji Srbiji i nakon svega isporučiti ovako veliki i netipičan film zahteva od nas da prećutimo ili zažmurimo na po neku stvar.

Ostaje samo mala sumnja u to da li u Srbiji postoji publika za ovakavu priču. Da li postnuklearne avanture sa samurajskim mačevima odgovaraju mejnstrim srpskoj publici, čak i kad imaju guslarski šmek, ili je to ipak deo filmofilske i nerdovske, da ne kažem štreberske kulture obožavanja. Ja bih najiskrenije voleo da postoji i da nas čeka rekordna gledanost filma “Volja sinovljeva”, ali da ipak sačekamo još par nedelja i vidimo šta kažu bioskoske sale.

Na kraju, pitanje koje mi stiže danima u inboks na društvenim mrežama – “Jel valja Volja”, sad konačno može da bude odgovoreno – Valja Volja!